Odlukom direktora gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, od 1. septembra nastava je raseljena u tri različite srednje škole u Novom Sadu. Kako je tada bilo saopšteno, đaci i profesori napuštaju zgradu, dok traje provera statičke bezbednosti zgrade. Jovina je najstarija novosadska gimnazija i ovo je prvi put da se nastava ne odvija u prostorijama gimnazije. Kako nastava funkcioniše već sedam meseci i da li postoji mogućnost da se đaci uskoro vrate u matičnu školu, objasnila je u intervjuu profesorka Jovine gimnazije, Rima Grujić. Ona trenutnu situaciju vidi kao potpuni institucionalni haos i ističe da od samog početka nije bilo nikakvih jasnih i zvaničnih informacija o procesu raseljavanja.
Foto: Arhiva sagovornice
Kako biste opisali trenutnu situaciju u Jovinoj gimnaziji?
Jovina gimnazija više ne funkcioniše kao škola, već kao raseljena administrativna konstrukcija. Ta „privremenost“ objektivno i subjektivno razara kvalitet nastave, urušava pristup učenju, kontinuitet rada i standarde koji su decenijama bili sinonim za Jovinu gimnaziju. Pored toga, škola je faktički ostala i bez značajnog broja stručnih saradnika sa fakulteta, čime je dodatno narušen akademski kvalitet nastave. U takvim uslovima ne govorimo više o privremenom rešenju, već o sistemskom raspadu jedne obrazovne institucije.
Da li se vidi neki pomak u postupanju uprave?
Ne. Postoje samo saopštenja, ali nema planova, rokova, odgovornosti ni konkretnih koraka. To nije rešavanje problema, to je simulacija upravljanja krizom. Kada nema datuma i jasnih odluka, to znači da nema ni stvarne namere da se problem reši.
Sa kojim izazovima se trenutno suočavaju učenici i profesori i kako se snalaze?
Izazovi su brojni i svakodnevno se menjaju. To više nisu samo organizacioni problemi. Raspored časova je potpuno neprimeren i nefunkcionalan. Radi se, uglavnom, u jednoj, poslepodnevnoj smeni, časovi se ponekad završavaju u 21 čas. Učenici su lišeni vannastavnih aktivnosti, privatnog života, sportskih, kulturnih i razvojnih sadržaja koji su sastavni deo zdravog obrazovnog procesa. Problemi su dodatno produbljeni činjenicom da rukovodstvo škole više ne pokušava da krizu rešava dobronamernim, kreativnim i pedagoškim pristupom, već ulazimo u fazu pritisaka i sankcionisanja. Pojavljuju se, a i najavljuju se novi disciplinski postupci prema učenicima i profesorima, što direktno urušava koncept škole kao slobodne, otvorene i bezbedne sredine. U takvim okolnostima snalaženje nije sistemsko, ono je isključivo individualno, zasnovano na entuzijazmu, profesionalnoj savesti i ličnom otporu ljudi koji pokušavaju da očuvaju minimum normalnosti u nenormalnim uslovima.
Kako gledate na postupanja direktora škole, njegov odnos prema zaposlenima i komunikaciju putem sajta škole?
Način na koji direktor funkcioniše apsolutno je nedopustiv. To nije vođenje škole, to je zloupotreba institucije i njenih kanala komunikacije. Sajt škole je pretvoren u sredstvo jednosmernog obraćanja, što savršeno oslikava model komunikacije koji dominira unutar same škole - bez dijaloga, bez konsultacija i bez uvažavanja različitih aktera. Kriza u gimnaziji nije nastala iznenada, ona je sistematski produbljivana upravo zbog odsustva primerene komunikacije sa učenicima, učeničkim parlamentom, roditeljima, Savetom roditelja i na kraju sa Nastavničkim većem. Umesto partnerskog odnosa, uspostavljen je model jednostrane, rigidne, neprincipijelne i nedemokratske uprave. Takav pristup nije krizu rešio, on je produbio, i u tom okviru je, po svemu sudeći, nikada neće ni rešiti.
Da li bi smena direktora rešila trenutne probleme?
Sigurna sam da bi smena direktora i čitavog upravljačkog aparata koji trenutno rukovodi školom u velikoj meri rešila probleme unutar svakodnevnog funkcionisanja Jovine gimnazije. To bi bio neophodan i lekovit korak za zaustavljanje najurgentnijih pojava - mobinga, progona, pritisaka i potpunog odsustva stvarne motivacije za odgovorno i pedagoško upravljanje institucijom. Međutim, problemi u prosveti su mnogo dublji i sistemski. Oni zahtevaju promene na svim nivoima, od načina na koji se razume uloga škole u društvu, preko koncepta obrazovanja, smisla, vizije i budućnosti obrazovnog sistema, do modela upravljanja institucijama. Ipak, u konkretnom slučaju, smena rukovodstva bi značajno otvorila prostor da se Jovina gimnazija vrati na nivo profesionalizma, integriteta i kvaliteta na kome je nekada bila.
Da li primećujete promene u interesovanju učenika za nastavu u poslednje vreme?
Da, i te promene su duboke i zabrinjavajuće. Kada su dovedeni u pitanje programi, prostor u kome borave, opremljenost kabineta, uslovi rada i dogovoreni standardi, profesori sve teže pronalaze svrhu sopstvenog angažovanja, a kamoli argumente da motivišu učenike.
Posebno su u tom smislu ugroženi učenici drugih, trećih i četvrtih razreda, jer su oni već upoznali standarde koje je ova škola imala i koje je zahtevala. Prvi razredi, s druge strane, taj standard i ne poznaju, za njih je ovo „normalnost“, što je možda i najopasnije.
U uslovima u kojima su prava učenika suštinski ugrožena, profesori više nemaju dobre argumente da ih podstiču, jer škola više ne šalje poruku da su znanje, trud i obrazovanje vrednosti koje sistem zaista štiti.
Da li su neki učenici napustili gimnaziju?
Da, već sada postoje pojedinačni odlasci, ali prave i najteže posledice ovakve politike videće se tek u junu. Već postoje ozbiljne indikacije i zabrinutost da neće biti dovoljno zainteresovanih za upis u gimnaziju pod ovakvim uslovima, sa ovakvom organizacijom, trendom urušavanja standarda i konceptom nastave koji je sve dalje od onoga što gimnazija treba da bude. To znači da problem više nije samo tekuća generacija, već budućnost škole. Kada gimnazija prestane da bude privlačna kao obrazovna institucija, to nije prolazna kriza, to je strateška šteta po čitav sistem obrazovanja.
Koliko su roditelji danas uključeni u obrazovanje dece, u odnosu na ranije?
Roditelji su danas izrazito uključeni i to, pre svega, govori o visokom stepenu svesti da se u samom konceptu obrazovanja dešavaju duboke promene na koje se mora reagovati interesu dobrobiti dece. Nekada je to moglo da deluje kao pozitivan, savremeni trend. Međutim, u ovom trenutku ta uključenost ima drugačiju konotaciju. Ona više nije izraz partnerstva i zajedničkog razvoja, već nužne reakcije na sistemsku krizu. Roditelji ne učestvuju zato što sistem funkcioniše, već zato što ne funkcioniše, oni osećaju da je ugrožena bezbednost, stabilnost i obrazovna perspektiva njihove dece.
Kako komentarišete reakciju ministra prosvete i njegovu izjavu, da je nastava u Jovinoj gimnaziji „spašena“ prebacivanjem učenika u druge škole?
Reakcija ministra prosvete pokazuje akutno nepoznavanje konkretne situacije u Jovinoj gimnaziji i suštine problema sa kojima se škola suočava. Ovako drastični potezi nisu rešenje, oni predstavljaju upad u rutinu učenika, napad na pedagoški kontinuitet i rušenje stabilnosti koja je deci bila neophodna, pa ako hoćete, i obećana.
Sadašnja situacija, kako u našoj školi, tako i u drugim gimnazijama koje su imale sličan tretman, pokazuje da problem nije rešen, već naprotiv - dodatno je zakomplikovan.
Očigledno je da su ovi modeli pre svega politički. Oni nemaju stvarnu vezu sa osnovnim postulatom prosvete, a to je najbolji interes deteta. Kada se taj princip izgubi, gubi se i smisao celokupnog sistema obrazovanja.
Da li očekujete neki konkretan pomak nakon sastanka roditelja sa predstavnicima Evropske unije?
Očekujemo, u najosnovnijem ljudskom smislu, da se nada može graditi na prepoznavanju istine i pravde iz jedne objektivne distance, od autoriteta kakav Evropska unija jeste. Sa druge strane, jasno nam je da evropski obrazovni postulati već odavno ne postoje kao stvarnost u našem sistemu. Ono što za sada vidimo jeste prilično distanciran i načelan stav, što je, realno, i jedini okvir u kome Evropska unija može da deluje u odnosu na probleme u sistemu koji nije njen deo. Zato ne očekujemo brze i direktne intervencije, ali očekujemo da istina bude vidljiva, da problem bude prepoznat i da ostane zabeležen kao deo šireg konteksta u kojem se danas nalazi obrazovanje u Srbiji.
Da li se uskoro može očekivati povratak nastave u zgradu Jovine gimnazije?
Nažalost, ne. Poslednje reakcije uprave škole pokazuju da su čak i minimalne potrebe da se definiše makar okvirni rok za povratak u zgradu postale nepoželjne. Umesto jasnih informacija i odgovornosti, svedočimo prebacivanju odgovornosti sa jedne institucije na drugu. Uprava škole se krije iza institucija, prosvetne institucije prebacuju odgovornost na građevinsku inspekciju, a građevinska inspekcija daje uopštene i nedovoljno precizne formulacije koje ostavljaju prostor za manipulaciju, naročito u vezi sa procenom bezbednosti kupole, koja se potom projektuje na čitav objekat. U takvom sistemu odsustva jasnih kriterijuma, rokova i odgovornih aktera, ne postoje realni okviri u kojima bismo mogli ozbiljno da se nadamo povratku nastave u zgradu Jovine gimnazije.
Kako vidite budućnost obrazovanja u Srbiji?
U ovom trenutku perspektive za budućnost srpskog obrazovanja, nažalost, ne postoje. Na svim nivoima sistem je duboko urušen, a osnovni postulati obrazovanja iznevereni. Jasno je da bi korenite promene morale da budu sistemske i da obuhvataju sve nivoe, ali u dosadašnjim reformama, čak i u daleko manje kriznim situacijama, nisam videla ni dovoljnu volju, ni doslednost koja bi omogućila da se dobra sistemska rešenja zaista implementiraju u svakodnevnu praksu. Moram da priznam da sam veoma pesimistična i zabrinuta. Svi ovi navodi, od najavljivanih promena na univerzitetskom nivou i uvođenja stranih visokoškolskih institucija, do bizarnih predloga da se časovi u osnovnim i srednjim školama skrate na 30 minuta, ukazuju na sistemsku destrukciju koja urušava svaki optimizam, čak i najdobronamernijeg posmatrača budućnosti srpskog školstva. Jasno je da bez ozbiljnih i doslednih promena na svim nivoima, obrazovanje ne može da ispuni svoju suštinsku ulogu u društvu.
Nema komentara