Netfliks je 21. septembra objavio svoju seriju o istinitom zločinu, prikaz priče o Džefriju Dameru pod nazivom "Monster: Jeffery Dahmer Story". U režiji Rajana Mafrija, koji je takođe jedan od pisaca ovog serijala, autora kultnih serija "Glee"," Ratched", "American Horror Story" a u glavnoj ulozi našao se Evan Piters. Mini-serija od deset epizoda pruža gledaocu mogućnost da izbliza zaviri u Damerov život, njegove žrtve i policijski sistem koji mu je dozvoljavao da se dugi niz godina nevešto provlači "kroz iglene uši". Serija je kroz par dana postala najgledanija na ovoj platformi, ali isto tako je naišla na negativne kritike. Od toga da nije gledljiva, da izgleda jeftino kao i na negodovanje porodica žrtava koje smatraju da ponovna traumatizacija snimanjem o ovim događajima nije bila potrebna. Dok sa druge strane o ovim događajima treba pričati na pravi način, to i jeste bila ideja kreatora serije da prikažu kako je Damer koristio rupe u sistemu koje se odnose na rasizam i homofobiju, on nije bio "pedantan" u svojim delima. Naime za deset godina je počinio 17 ubistava uhvaćen je tako što je jedna žrtva uspela da pobegne i dovede policiju na Damerova vrata.
Izvor: Screenshot
Priča je rađena na verodostojan način, nema puno korekcija u događajima. Džefrijev lik je pretežno izgrađen na osnovu njegovih izjava na sudu i medijama. Evan Piters je maestralno približio problem ovog čoveka uspeo je da probudi emociju gađenja prema njemu ali i u isto vreme neku vrstu sažaljenja jer je evidentno prikazano da on ima neku vrstu psihičkog poremećaja. Kroz celu seriju su nam nudili objašnjenja za njegovo stanje, lekovi koje je njegova majka koristila u trudnoći, trauma od samoće, genetske predispozicije sa očeve strane. Tokom celog serijala Dameru su postavljali učestalo pitanje "Kakav je to smrad?", smrad ljudskih ostataka da, ali kada se malo udubimo u priču taj smrad takođe može da predstavlja zaudaranje trulog američkog sistema.
Sam čin ubijanja i seciranja žrtava je demonstriran na minimalnom nivou pa i nije toliko mučno bilo pratiti radnju i tok dešavanja dok je hronologija bila dosta ispreturana i nabacana. Opisano je koliko roditeljstvo ključan momenat za čoveka, koliko je bitno da se prvo roditelji suoče sa činjenicom da im dete ima problem, što u Džefrijevom slučaju nije bilo tako.
Pretežno se radnja odvija iz Damerovog ugla, ali u poslednjih par epizoda prikazan je ugao žrtava, njihovih porodica, komšija kao i Džefrijeve porodice. Težina njegovih dela izazvala je ogroman žamor mržnje, no bilo je i ljudi koji su ga veličali i divili mu se, pravljeni su stripovi o njemu a kasnije je i spominjan u mnogobrojnim pesmama kao što su Kejti Peri "Dark Horse" Eminem "Bagpipes from Baghdad", "Brainless", "Must Be The Ganja"
Scena suđenja je do detalja prikazana kako je i zapravo izgledala, glumci koji tumsče uloge porodice žrtava su isto obučeni kao i likovi koje tumače na snimku iz 1991. godine. Interesantan momenat jeste što su tvorci serije veoma pažljivo birali kolor kadrova, zelena boja je korišćena u većini loših momenata kada Džefri sprema svoje žrtve za svoj ritual. Zelena boja simbolizuje otrov, zlo, ova simbolika potiče iz Diznijevih crtaća. Policijska stanica je prikazana veoma sterilno, što i na neki način i jeste tako bilo u to vreme, više su se vodili svojom voljom nego dužnostima koje su se očekivale od njih. Sterilno ne mora da nužno znači loše ali u kontekstu serije hladne boje policijske stanice predstavljaju odsečenost od drešavanja, hladnokrvno odbijanje bilo kakve izjave žrtvi ili potencijalne prijave zločina. Potreba da štite pre svega sebe a potom i belce.
Na kraju Damer traži mir i oprost od Boga, krstio se na dan kada se desila uobičajena astronomska pojava pomračenje Sunca, ali simbolika ovog čina baš u tom momentu nam možda naglašava da ako je tako nešto oprostivo da li nam se onda zaista sve smrklo?
Ijan Brenan i Rajan Marfi, pisci ovog serijala, dobili su zeleno svetlo od Netfliksa da naprave još dva dela ovakvog stila gde će govoriti o monstruoznim ličnostima koje su ostavile veliki pečat na društvo.
Popularnost filmova i serija koje govore o serijskim ubicama je sve veća ali postavlja se pitanje koliko ovakav tip medijuma koji je inspirisan ili motivisan tako strašnim stvarnim događajima zaista doprinosi društvu. Korisno je pogledati ovakvu vrstu kontenta, no nije nužno.
Nema komentara