U salu bioskopa Cineplexx ušao sam potpuno nepripremljen i neinformisan o samom filmu koji sam došao da gledam. Kako nisam imao pojma o radnji, nisam imao nikakva naročita očekivanja, osim da ubijem vreme. Pojavila se u porodičnom krugu neka karta viška, nagovaranja, tamo-vamo i eto me u stolici, udobno zavaljen uz veliko pakovanje kokica. Super, pomislih, igraju Leonardo Dikaprio i Šon Pen, ne bi trebalo da omane film, obećava...
Da me nije bila sramota od darodavca karte, koji je sedeo pored mene, izašao bih već u toku prvog sata filma, apsoloutno nepovezanog, filovanog jurnjavom, pucnjavom i raznoraznom halabukom, jednostavno – negledljivom. Ko je to nekako uspeo da pregura, u nastavku filma, koji, uzgred budi rečeno, traje rekordnih 2 sata i 42 minuta, sledila je središnjica, koja isključivo i jedino zahvaljujući maestralnom Leonardu Dikapriju nekako uspeva da zadrži čoveka u stolici i film privede do kraja
Savršeno svestan da se zbog profita i vremena hiper produkcije u kojem živimo, na naše oči, urušavaju vrednosti u svim sferama umetnosti, spuštanjem praga tolerancije, na visinu koju većina uz kupljenu kartu može da preskoči, ipak nisam mogao da se ne zapitam kada sam poslednji put pogledao neko novo kapitalno filmsko delo koje će, zaduživši ovo čovečanstvo, nastaviti da živi.
Pao mi je na pamet Tarantinov “Once Upon a Time...in Hollywood” iz 2019. godine, između ostalog, zato što i u njemu takođe ima i Leonarda Di Kaprija, i jurnjave, i pucnjave, i desetak nominacija za Oskara, i Tarantinovske slobodne interprentacije, što ipak, kada se sve sabere i oduzme, bar što se mene tiče, za ovaj Andersenov film, predstavlja praznik za oči, dušu i telo.
Nije mi đavo dao mira kada sam stigao kući; rekoh, hajde da vidim zašto je darodavac karte insistirao da odemo da pogledamo baš ovaj film. Na moje zaprepašćenje, imam šta i da vidim – u pitanju je glavni kandidat za Oskara!
Foto: Vikipedija
Zaista nisam znao šta bih mogao da kažem. Gledano u celini, “Jedna bitka za drugom”, ili “One Battle After Another”, vizuelno je bučan film koji se oslanja više na spektakl nego na smislenu priču, koja je na kraju, takva kakva je, ispala vrlo tanka i nejasna. Film pokušava da objedini prošlost i sadašnjost revolucionarne organizacije The French 75 i njenih protagonista, visokobudžetni akcioni spektakl i kritiku društva; ali u toj ambiciji gubi jasnu viziju.
Radnja filma fokusirana je na Vilu, ćerku protagoniste čiji lik tumači Čejs Infiniti, ispostaviće se na kraju, jedne krajnje bizarne veze između revolucionarke Perfidije i Pukovnika Lokdžua kog igra Šon Pen i nastojanja Dikaprija u ulozi Boba Fergusona, nekadašnjeg revolucionara (tada se zvao Geto Pit), njenog staratelja, da je spase od opasnosti koja se nad njom nadvila. Sve se odvija kroz neprekidne borbene sekvence koje se nižu bez pauze, ali upravo zbog toga gube na intenzitetu.
Svaka bitka izgleda slično prethodnoj, pa publika posle izvesnog vremena ostaje bez emocionalnog uporišta i bez jasnog osećaja o tome šta bi trebalo da bude ključni trenutak filma. Osim radnje, najveća slabost leži u samom scenariju i nedovoljno izgrađenim likovima među kojima, u svojoj neizgrađenosti, dominira lik pukovnika Lokdžua. Dijalozi su konvencionalni i često zvuče kao obavezni deo ratnog žanra, a ne kao prirodan razvoj karaktera.
Leonardo Di Kaprio izdvaja se kao pravi nosilac filma koji svojm lakoćom pleni – čineći ga jedinim stabilnim i zaista uverljivim protagonistom filma. Sa druge strane, dvostruki dobitnik Oskara – Šon Pen, igra negativca u filmu, ali njegov lik je napisan, kao što već rekoh, gotovo bez karaktera, bez mirisa i ukusa – prilično bljutavo. Deluje mehanički i plitko, bez unutrašnje logike ili motivacije, što ga čini neubedljivom i slabijom, ako ne i najslabijom karikom ove priče. Vizuelni stil filma dodatno otežava gledanje. Nisam neki poznavalac kamere i tehnika snimanja, ali sam saznao da je u upotrebi preterano bila ručna kamera tamnih filtera i brzih montažnih rezova, sa ciljem stvaranja dodatnog haosa. U trenucima kada se očekuje napetost, film pruža vizuelni šum, pa i scene koje imaju potencijal ostaju bez jačeg efekta.
Zbog svega navedenog, teško je ozbiljno prihvatiti tvrdnje da je “One Battle After Another” uopšte u konkurenciji za Oskara, a kamo li da je glavni favorit. Iako poseduje veliku ambiciju i zavidnu produkciju, filmu nedostaje mnogo toga, a najviše impresije nečim vrednim, zbog čega se inače i dolazi u bioskop.
Možda sam suviše subjektivan, ali smatram da je jedini vredan pomena Leonardo Dikaprio, i donekle Čejs Infiniti, mlada američka glumica, koju sam imao prilike da prvi put gledam na filmskom platnu. Leonardo, recimo, iako je bio nominovan, nije dobio Oskara za glavnu ulogu u filmu “Once Upon a Time...in Hollywood” iako se radi o glumačkom remek-delu, pa ako se već mora, a izgleda da se mora, ne bih imao ništa protiv da prestižna nagrada, kao neki čin iskupljenja, ode u njegove ruke.
Na kraju, i pored svega, uzimajući čak u obzir da mi možda nije bio “filmski dan”, i da sam film odgledao suviše strogim očima, nasekiran od svakodnevice koju živimo u Srbiji, ovaj projekat doživljavam kao jednu smandrljanu i nepovezanu priču, šupljeg scenarija i pretenciozne režije, koju ni za živu glavu ne bih mogao da preporučim istinskim ljubiteljima filma.
Nema komentara