Rediteljski prvenac Nikole Koje "Stado", po tekstu Nebojše Romčevića, pokazuje Srbiju pod reflektorima istine u kojoj je jedina prihvatljiva vrlina pripadnost stadu. U zemlji ovaca meketanje je obavezno.
Domanović je pisao o "Vođi", a na ništa manje satiričan i otrežnjujuć način Kojo, Vesna Trivalić, Nataša Ninković i Zoran Cvijanović prikazuju jedno "Stado". I upravo se o tome radi, o odnosu Vođe i stada. O odnosu Vuka i stada, o ražnju koji čeka svakoga.
Kroz pokušaje glumaca da snime filmsku seriju, ovaj film o filmu (u kojem živimo) prikazuje mane društva i upravo zbog toga ova komedija neće nasmejati mnoge. Naprotiv, nateraće ih da se postide, ukoliko uopšte imaju toliko skrupula, što su pristali da budu deo stada vođe koji bi, da se Domanović pita, bio slep. O tom odnosu najbolje govori scena u kojoj se pijani Ko(l)ja, suočen sa propalim projektom snimanja serije od koje mu je ostalo samo stado ovaca, obraća upravo tim ovcama.
U svom besu Kolja šamara svoje ovce, vređa ih, viče na njih, jer one nisu dovoljno dobre za njega. "Gledajte ovce kako se postaje vuk!", govori u besu jedan od glavnih likova u filmu. Ipak, i pored prezira koje je iskazao prema svom stadu, čak i kada ostane bez ičega, na ulici, ono će ga verno pratiti. Jer ošišano stado vredi i zaklati, prodati ili ga, recimo, reklamirati kao jeftinu radnu snagu. Ko će pasti svu travu na pašnjacima?
Takođe, film prikazuje putanju kojom se (umetnički) delatnici moraju kretati kako bi na kraju ostvarili svoje planove. Svi pošteni pokušaji da sakupe novac za potpunu realizaciju projekta, zbog kojeg su u banci založili sve što imali, padaju u vodu. Jedino što Cveji i Kolji ostaje jeste da se učlane u "Srpsku stranku Srba u Srbiji" iliti SSSUS.
Međutim, članstvo im donosi samo nove dugove, ovoga puta prema Srbadiji i otadžbini. Poznato je da su duša i telo u skladu, a kada je jedno od ta dva izdao racio, onda i ono drugo odbija poslušnost. Dok recituju rodoljubivu pesmu, masa u publici maše zastavama ukazujući na svoje prisustvo, a u prvim redovima su ljudi u odelima, čija su lica u mraku. Ipak, jedno plavo odelo se razlikuje od ostalih. Dok ih obliva znoj, Kolju pritiskaju gasovi, a Cveju mučnina.
Na kraju, Cveji ne preostaje ništa više nego da poslednji komad dostojanstva u tečnom agregatnom stanju isporuči u cveće na bini. Kolja će, sa druge strane, svoju katarzu doživeti prdežom koji će za trenutak umiriti rulju na kulturnoj manifestaciji. A onda će prema njima poletiti otpaci, flaše i ti famozni sendviči, a glasovi stada će postati bučniji. Psovke se pretapaju u ljudima nerazumno meketanje, koje je ovcama znak prepoznavanja.
Stado je svojim meketanjem štitilo Vođu od samih sebe, od refleksije onoga što oni jesu. Reakcije Cveje i Kolje na bini je reakcija razuma na svaki sekund bezvrednih referisanja i govorancija na konferencijama za novinare. To je reakcija na sve šamare i poniženja, na sva obećanja koja su u nivou školskog "keve mi". Prdež je život! On je znak slobode u zemlji u kojoj samo vođe stada greje wc školjku.
O tom i takvom odnosu Vođe i stada, o takvoj vrsti odbrane Vuka govorio je i Kojo u poslednjem broju NIN-a.
- Stado se plaši svoje senke. Plaši se života. Plaši se sreće i pokazivanja emocija. Ponaša se kao da će živeti večno i svu sreću koja mu sada nedostaje, jednom će nadoknaditi. Nesvesno činjenice da je život tren, uvek veruje u sveto 'dvojstvo': za dva dana, dva meseca, za dve godine... i to tako ide, a stado nikako da shvati da nema dva života.
Oni koji su imali ambicije i nadanja da mogu u Stradiji da stvore nešto, makar to bilo i minimalno, ali pošteno, završavaju kao statisti u društvu. Završavaju u dugom redu za sendvič, sa dugovima i sudskim izvršiteljima na vratovima. Ipak, i na takvim čistilištima, što bi rekao Koen, postoji pukotina, jer kako bi se drugačije probila svetlost?
Samo, problem je što ta svetlost pokazuje na inostranstvo.
Nema komentara