U poslednjih nekoliko godina Diznijeva kompanija napravila je nekoliko igranih rimejkova svojih poznatih animiranih filmova. Za razliku od „Grdane“ koja je promenila sam koncept priče, „Lepotica i zver“, kao i „Pepeljuga“ nude istu priču sa malo više detalja.
Svima je poznata priča o Lepotici i zveri. To je priča o davanju druge šanse dok bi mnogi zlobnici rekli da je to najpoznatija priča o stokholmskom sindromu. Priča je, sa nekoliko izmena, gotovo identična originalu. I dalje je tu čarobnica koja je pretvorila princa u zver zbog njegovog ponašanja, dok je sva posluga pretvorena u nameštaj i predmete: sat Kogsvort, svećnjak Limije, šoljica, čajnik... Među njima je i novi lik – pijanista koji je pretvoren u klavir.
Možda najveća izmena, ili, bolje rečeno, dopuna, su detaljniji likovi. Bel i zver imaju mnogo bogatije priče. U animiranoj verziji nikada nije objašnjeno šta se desilo Belinoj majci niti gde su prinčevi roditelji. Sve sitnice, poput nerealnih prinčevih godina u doba kletve, rešene su malim izmenama u dijalogu ili pesmama. U ovom konkretnom primeru reč je o pesmi „Be Our Guest“ stih: „Deset godina smo rđali“, promenjen u: „Puno godina smo rđali“, da princ baš ne bi bio jedanaestogodišnjak kada je proklet.
Neke scene predstavljaju omaž Koktoovoj verziji ove bajke iz 1946. godine, dok je gradić u kom se odvija radnja dobio ime Vilnuv, po Gejbrijel Suzen Barbo de Vilnuv, koja je napisala ovu bajku sredinom 18. veka.
Još jedna izmena tiče se Belinog oca, koji u ovoj ekranizaciji nije izumitelj već slikar, dok se Bel više bavi pravljenjem stvari. U jednoj sceni je napravila neku vrstu veš mašine sa magaretom da bi imala više vremena da čita knjige. Zato je Ema Votson, kao uzor knjiških moljaca i nezavisnih devojaka, savršeni izbor za Bel, koja je baš takva. Ona ne žudi za seoskim „macanom“ kao sve druge devojke, već želi slobodu i mogućnost da sama odlučuje o svom životu.
Svako „prevođenje“ nekog mjuzikla sa brodveja na film ili snimanje rimejka u poslednje vreme traži i nove pesme da bi mogle da konkurišu za „Najbolju originalnu pesmu“. Ovaj film ih ima nekoliko od kojih je možda najupečatljivija „Evermore“ koju zver peva nakon što pušta Bel da poseti svog oca. U njoj govori o tome koliko ga je Bel promenila za kratko vreme koje su proveli zajedno.
Zbog jedne scene, ako bismo to uopšte mogli tako nazvati, digla se velika prašina. U dotičnoj sceni se otkriva da je Gastonov pomoćnik Lefu gej, iako se još nekoliko puta u filmu implicira da on baš i nije ravnodušan prema Gastonu. Čak nije u pitanju neka velika, svečana scena autovanja, već samo trenutak pre kraj filma kada Lefu pleše sa drugim muškarcem. Uprkos tome, Rusija je prvobitno želela da zabrani prikazivanje filma, ali je ipak odlučila da ga prikaže, ali samo onima iznad 16 godina, dok su ga neki bioskopi širom sveta zabranili.
Zbog svih novih ili produženih scena, film je čak pola sata duži od animiranog filma iz 1991. godine iako prati gotovo identičnu „priču staru kao i samo vreme“. Produkcija filma je na zavidnom nivou i vrlo je moguće da će pokupiti gomilu „oskara“ sledeće godine za kostime, scenografiju ili specijalne efekte. Jedino predmeti nisu toliko živi kao u Diznijevom klasiku. Čini se da je ekipa iza ovog filma pročitala sve komentare o greškama napisane u ovih 25 godina, a onda odlučila da popravi svaku greškicu koja se potkrala, što se na momente može činiti isforsiranim.
Nema komentara