„Jagnje“ (Lamb), film Valdimara Džohansona koji je osvojio nagradu na festivalu u Kanu, je islandska kombinacija drame i folk-horora. Upravo ovaj triler će biti predstavnik te ostrvske države na narednoj dodeli Oskara.
Foto: Netflix
Radnja prati bračni par Mariju i Ingvara koji žive na farmi u ruralnom Islandu. Život im prolazi u posvećenoj dnevnoj rutuni koja uključuje odgoj ovaca, zemljoradnju i ostale obaveze. Njihova komunikacija svedena je na minimum i primetno je da su nesrećni živeći na zabačenom, planinskom predelu koji izgleda kao da je odsečen od ostatka sveta.
Očigledno je da među njima stvari ne funkcionišu i da se oboje bore sa svojim demonima. Na to nam ukazuje scena na početku filma gde je jasan veliki gubitak u njihovoj prošlosti – Marija posećuje grobno mesto. Zaplet nastaje kada na svet dođe jagnje prema kom se Marija ponaša kao da je beba, a tim postupkom njihovi životi dobijaju novu radost i smisao. Njihova tragična pozadina ostavlja prostor za razumevanje njihovih postupaka koji su, barem u početku, sasvim normalni u određenim okolnostima. Oni životinji daju ime Ada i smeštaju je u svoju spavaću sobu kako bi joj pružili negu. Kako se radnja filma odigrava, sve deluje veoma morbidno i hororično u najmanju ruku.
Bračni par pokušava da prazninu od gubitka deteta nadomesti novorođenom životinjom, a njihov odnos prema njoj je na momente simpatičan, ali u isto vreme budi nelagodu dok ga gledamo jer smo svesni da se to kosi sa zdravim razumom. Oni ga uspavljuju, oblače mu garderobu i odnose se prema njemu kao prema ljudskom biću.
Peripetija počinje kada se pojavi Ingvarov brat koji postavlja pitanja o svemu tome što se dešava. Međutim, neočekivano je da on to sve prihvata i fokus prelazi na seksualnu tenziju koja oživljava između njega i Marije. Tu je opet jasno naznačen poremećaj percepcije likova u filmu i nedostatak njihovog racionalnog razmišljanja.
Na početku filma njihovi životi stagniraju, blokirani su, ali kako se radnja odvija oživljavaju i prepliću se razne emocije koje su ponekad sasvim kontradiktorne. Baš zbog toga je osećaj koji imate posle filma jednom rečju čudan. Veliki akcenat je na majčinstvu kroz borbu sa tugom, strahom i prihvatanjem, a na kraju se rađaju mnoge opcije i nazire se početak nečeg novog jer život i funkcioniše na taj način – biramo da nastavimo dalje.
Što se tiče kraja filma, autor kaže da do poslednjeg momenta ni on nije znao šta bi bio najbolji ishod, srećan ili tužan kraj. U jednom intervjuu Džohanson objašnjava: ,,Lepota nas ljudi je u tome što imamo neverovatnu sposobnost isceljenja, ali taj proces možete započeti samo ako dozvolite sebi da osetite bol.”
Film jeste drugačiji zbog višežanrovske kompleksnosti kao što su fantazija, drama i horor sa primesama humora i to sigurno nije nešto sa čim se susrećemo u svakodnevnoj kinematografiji.
Nema komentara