Prazan internat, sneg koji ne prestaje da pada i troje ljudi koji nemaju gde da odu.
Budimo iskreni, svako od nas ima par (desetina) filmova koji nam stoje u listama “za kasnije”. Nikad nije pravi momenat za njih, ili se nema dovoljno vremena ili nije žanr koji nam treba baš u tom trenutku. Tako je Bartonova akademija, skoro od svog izlaska, stajala na mojoj listi i skupljao prašinu.
O njemu nisam znala ništa, samo sam videla poster, nisam čak ni sinopsis pročitala, ali me je privukao. I dođe taj momenat, topla julska noć, sve nekako dolazi na svoje. Imam dovoljno vremena, raspoložena sam, ne osećam se previše izbirljivo. Palim film – a atmosfera – sneg, zimski raspust, američki internat u Novoj Engleskoj.
Prvo što je nastupilo – razočaranje. Ipak ne mogu da doživim božićnu atmosferu dok se svet oko mene doslovno topi. I tako sam rekla sebi da ipak nije dan za njega i da ću ga sačuvati za neki hladni zimski dan. Ta moja zamisao dostavila mi je rani božićni poklon u vidu filma koji ću opet posećivati svake sledeće zime.
Mesto radnje je prestižni internat „Barton“ koji se nalazi u okolini Bostona. Vreme – rane sedamdesete godine prošlog veka, ili važnije, zimski praznici. Početak filma obavija praznični duh momaka koji se ubrzano pakuju, pričaju o mestima koje će obići tokom raspusta, ali i o semestru iza njih. Tu srećemo jednog od naša tri glavna lika, problematičnog mladića Angusa Talija. Već u prvih par scena vidimo njegove nesuglasice i generalno nezadovoljstvo sa svojim vršnjacima, gde je on jasno izolovan od njih.
Kako je poslednji dan semestra, svi već cupkaju da idu, ali im je ostalo još jedno predavanje – Antička istorija. U tom srećemo našeg drugog protagonistu, namrgođenog profesora Pola Hanhama. Sa svojim ulaskom u kadar, on je postavljen kao strogi, ogorčeni profesor, koji ne izlazi svojim učenicima u susret kada zatraže da se poslednji test ponovi.
Spletom okolnosti, i uz još par spletki za koje naši likovi ne znaju, Pol dobija poziv od direktora, a Angus od majke. Obojica moraju ostati u internatu tokom praznika. Društvo im pravi još par studenata i školska kuvarica Meri Lamb. Igrom slučaja, ostali učenici su pušteni ranije, ali Angus zbog odsustva njegovih roditelja nije. Tu kreće prava radnja filma.
Foto: Telegram
Ceo film je protkan osećajem melanholije i usamljenosti. Veliki, grandiozni internat u kome je sada samo njih troje. Teški i prgavi profesor, podjednako teški i problematični učenik i majka koja se nosi sa gubitkom sina. Svako od njih nosi svoj lični oblik samoće. Svaka njihova interakcija ima sitnu, ali i snažnu emotivnu notu. Kako film odmiče, Pol, Angus i Meri polako nalaze način da se povežu, od zajedničkih obroka za dugim trpezarijskim stolovima, do Polovog otvaranja i prelaženja preko svoje strogosti. Uprkos njihovim početnim razlikama, oni pronalaze zajednicu nalik porodičnoj, kroz male momente pažnje i razumevanja.
Humor u filmu je suptilan i blag, što se primećuje u par scena i kroz pojedine replike. Istovremeno, film ne beži od teških tema poput usamljenosti, gubitka, osećaja nepripadanja i mentalnih bolesti. Upravo ta kombinacija čini priču komfornom i realnom. Dijalozi su pažljivo balansirani, tako da se emocija oseti kroz svaku izgovorenu reč. Razvoj likova je odrađen polako, ali i efektivno. Oni prevazilaze sopstvenu izolovanost i nalaze spas jedni u drugima. Uče da puste prošlost i da se osvrnu na sadašnjost i na budućnost koja ih čeka. Na kraju filma, svako od njih se nalazi na pragu nečeg novog i nepoznatog, ali to prihvataju otvorenih ruku.
Što se tiče tehničkih stvari, režiser Aleksandar Pejn je pogodio pravo u centar. Od lokacije snimanja, do muzike, pa čak i same montaže filma, on savršeno dočarava atmosferu sedamdesetih, i time donosi osećaj topline i nostalgije. Naravno, dobar film ne bi bio ništa bez jake glumačke postave. Pol Džijamati kao profesor Pol donosi bogat i slojevit portret lika koji se polako otvara i pokazuje ranjivost i požrtvovanost. Dominik Sesa tumači lik Angusa na veoma emotivan i takođe slojevit način, što je posebno impresivno s obzirom na to da je ovo bila njegova prva uloga na velikom ekranu.
Sve u svemu, Bartonova akademija je klasična praznična priča o zajedništvu, porodici i pronalaženju topline tamo gde je najmanje očekujemo. Snaga filma leži u kombinaciji suptilnog humora, dirljivih emocija, pejzaža zimske idile i pažljivo razvijenih likova, što zajedno stvara toplu atmosferu koja gledaoce ostavlja sa osećajem nežnosti i povezanosti. Zbog toga smatram da Bartonova akademija zaslužuje mesto među novim božićnim klasikima i toplo ga preporučujem svima koji žele da se ušuškaju uz film i uživaju u pravoj prazničnoj magiji.
Nema komentara