Stara Lebarska ulica, sada Miletićeva, danas dobija još jedan pomen zbog priče o izuzetno važnom mestu na broju 9 - kafani po imenu “Lipa”. Njena duga istorija je uvek prikupljala najuglednije Novosađane koji su oblikovali našu istoriju i tražili baš to mesto za predah, razgovor, razmenu ideja, iskustava, vesti, sve uz vruć ručak i hladno pivo.
Malo toga se promenilo do danas, uz pomalo isprekidan rad poslednjih 135 godina. Pića su jeftina, ljudi su nasmejani, strastveno uz televizor sa bilo kojim sportskim događajem tog dana, a smeliji i uz čašicu hercegovačkog krša.
Foto: @bircuzlipa/Facebook
Kako bismo predstavili “Lipu” kako treba, ne smemo da zaobiđemo ono što je prethodilo. Otvorena je 1890. i nazvana je na nemačkom “Linda” ili “Zur Linde” zbog drveta lipe koje raste u dvorištu ove kuće. Prvi vlasnik, Čeh Josif Obernig, napravio je od donjeg sprata pravu boemsku idilu. Bio je poznat po uvozu češkog pilznera koji su vojni činovnici, trgovci i umetnici rado pili, pa se “Badvajzer” ovde odlično prodavao, a na jelovniku su bili i brojni specijaliteti kojima se Obernig ponosio.
Dobar deo ove kafane je bio nezvanično rezervisan za česte goste, među kojima su bila velika imena poput Svetozara Miletića, Laze Kostića, Isidora Bajića, Uroša Predića i Jovana Jovanovića Zmaja. Čuveni direktor Velike srpske pravoslavne gimnazije (sadašnja Jovina) Vasa Pušibrk je na svakom odmoru od posla posećivao “Lindu” i sedeo u svom separeu uz pivo i slanu kiflu, dok je pevačka grupa “Suncokret” učenika Isidora Bajića izvodila narodne pesme da otplate svoj račun. Priča se da je Bajić upravo u ovoj kafani stvarao pesme “Jesen stiže, dunjo moja” i “Srpkinja”.
Nešto kasnije, novi vlasnik Sava Popović Golubica je preveo ime lokala na srpski i preimenovao ga u “Lipa”. Posle Drugog svetskog rata ovo je služilo kao studentska menza, a ubrzo nakon nove promene imena 1969. u “Srbijanka”, lokal se ugasio.
Oko 15 godina kasnije ponovo je otvoren pod starim imenom, tako radi dan danas, i tako renoviran je održao stari ugled, sada sa velikom baštom za sedenje napolju. Ekskluziva po kojoj se danas poznaje “Lipa” među lokalcima i šire je već pomenuti hercegovački krš, (veoma) žestoko piće hipnotišuće zelene boje. Ako niste oprezni, vratiće vas u vreme Josifa Oberniga, i zato nije sramota naručiti samo kolu!
Nema komentara