Da li ste se ikada zapitali koliko ljudi je potrebno da se priredi predstava? I ko sve učestvuje u stvaranju jednog igranog komada osim glumaca? Dok publika u tišini čeka početak predstave, iza scene neko prati disanje glumaca, ritam replika i trenutak kada svetlo treba da se pojavi ili da nestane. Taj posao najčešće ostaje neprimećen, ali bez njega predstava ne bi postojala.
Marija Mladenović bavi se pozorišnim svetlom i scenografijom, a njen rad može se videti u studentskim, nezavisnim i institucionalnim pozorištima, uključujući Pozorište Promena i Srpsko narodno pozorište. Za sebe kaže da je bila dete kojoj je uvek bilo zanimljivo pitanje “Kako?”, što ju je kasnije dovelo do posla kojim se trenutno bavi.
Kako bi objasnila svoj posao nekome ko se prvi put susreće s njim?
Dođeš da gledaš predstavu, možda malo kasniš, gledaš kartu i broj sedišta i sediš u gledalištu, verujući da postoje samo publika oko tebe i glumci na sceni. Međutim, realnost je mnogo veća. Pre izvedbe, na sceni su danima radili ljudi koji su postavljali scenografiju, rekvizitu i scensku rasvetu. Iza scene su majstori, inspicijenti, tonci, šaptači, glumci na probama, kao i
oni koji prate predstavu sa miksete za svetlo i zvuk. Postoji mnogo nevidljivih ljudi bez kojih ne bi bilo ritma, svetla, tišine i same predstave. Sledeći put kada dođeš u pozorište, zastani na trenutak i seti se svih njih.
Publika često ne primeti svetlo dok ne “zakaže” - kako ti gledaš na tu nevidljivost svog posla?
Ta nevidljivost mi prija. Znam da ako publika nije svesna svetla, znači da sam uradila dobar posao. Svetlo nije tu da se pokaže, već da služi priči u harmoniji sa svim elementima koji čine jednu predstavu.
Kako si uopšte došla do toga da radiš svetlo za pozorišne predstave?
Jedina dodirna tačka sa tim mi je bila u toku “SCEN događaja” koji su se održavali često u toku semestra u našoj Scenskoj laboratoriji na Fakultetu tehničkih nauka. Ona je opremljena scenskom rasvetom i miksetom za svetlo na kojoj sam prvo radila. Nakon toga sam dragom kolegi laborantu izrazila želju da se oprobam u pozorištu, pomogao mi je da nađem prvi posao - prva predstava koju sam radila bila je u Vukovom teatru u Beogradu, pre tri godine. Od tad minimum tri puta mesečno imam izvedbe na kojima učestvujem, a od skoro sam zaposlena u Srpskom narodnom pozorištu kao tehničar rasvetljivač i tu sam shvatila da sve što sam mislila da znam - ne znam.
Šta tačno podrazumeva tvoj posao tokom jedne predstave?
Tokom predstave pratim tok, ritam, disanje scene. Moj posao je da, ako vodim predstavu na mikseti - podržim glumce i tok, da sve teče glatko, čak i kada publika ne zna da se nešto upravo dogodilo. Pre predstave postavka rasvete podrazumeva rad u timu sa kojim se realizuje dizajn svetla za tu predstavu. To znači propratno štelovanju rasvetnih tela, povezivanje struje, pratnju glumca na sceni tokom predstave rasvetnim telom i još mnogo toga. Nakon predstave ide sklanjanje rasvetnih tela sa podova i vraćenje svega na svoje mesto.
Koliko je svetlo unapred isplanirano, a koliko se menja tokom proba?
Zavisi od situacije. Kada ja radim dizajn svetla, recimo u školi glume, u najvećem broju slučajeva svetlo nameštam dva sata pred izvođenje ili probu. Kada sam radila dizajn svetla, recimo u pozorištu Promena za predstave “Krotka” i “Tata stiže kući”, dolazila sam na probe i smišljala dizajn, zatim u dogovoru sa rediteljkama potvrdila ideju i onda pred probu to
sprovela u praksu uz pomoć kolega sa Akademije. Kad radim u Promeni ili školi glume - tu imam najviše prostora da se razigram i menjam svetlo ponekad i u toku predstave, ako procenim da ide u tom smeru. Recimo u Srpskom
narodnom pozorištu nema prostora za grešku, drugačiji je doživljaj prostora pa samim tim scenske rasvete i zapravo odgovornosti koju svako od nas nosi. U pozorištu zavisiš od kolektiva, a kad radiš sam imaš više prostora za igru.
Foto: Lea Bodor, predstava "Tata stiže kući"
Kakav je rad u Pozorištu Promena u odnosu na neka druga pozorišna iskustva?
Pozorište Promena ima posebnu energiju ukorenjenu u hrabrosti i poverenju. Tamo se osećam kao deo tima koji istražuje, a ne samo izvršava. Svi studenti koji su deo Promene su izuzetno talentovani i drago mi je što sam deo te ekipe.
Da li svetlo prati glumce ili emociju scene?
Uvek emociju. Glumci su nosioci, ali emocija je ključ. Svetlo ponekad prati pokret, a ponekad namerno ostaje iza da bi pojačalo ono neizgovoreno. Koji je najstresniji trenutak tokom predstave? Onaj prvi mrak pre početka. Sekunda tišine kada sve može da krene u bilo kom pravcu. I baš u tom trenutku, najveći mir.
Nema komentara