STEFAN JANJIĆ: Zatrpani smo sopstvenim obmanama

autor: Ana Subotić 698 pregleda 0

Roman „Ništa se nije desilo“ autora Stefana Janjića, objavljen je 2017. godine u izdavaštvu Matice srpske. Ovo je njegov prvi roman, za čiju je ideju 2015. godine dobio NIN-ovu stipendiju.


Foto: Lična arhiva Stefana Janjića/ Fejsbuk

Stefan je diplomirao žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je zatim završio i master studije iz komunikologije. Trenutno je na doktorskim studijama, a dobitnik je mnogih nagrada, kao što je Izuzetna nagrada Senata Univerziteta u Novom Sadu. Stefan je knjigu prvi put predstavio na prošlogodišnjem Međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga, a zatim i na promocijama u Novom Sadu, Bačkoj Topoli i Bečeju.

Ona nas vodi kroz život mladog Vidaka, studenta medicine koji počinje da živi u stanu u kojem pronalazi spise i novinski materijal prethodnog stanara, novinara Nikole Nenadovića. Kroz roman otkrivamo mnogo o životu glavnog lika, ali i o Nenadovićevim falsifikovanim tektovima u ratnoj rubrici „Crni odjeci“, koju je uređivao u sklopu fiktivnih „Beogradskih“ novina.

Naslov knjige poručuje: „Ništa se nije desilo.“ Ukoliko uzmemo u obzir stanje koje je zadesilo naše prostore devedesetih, i sve ono što se danas dešava, misliš li da se ljudi ponašaju kao da se ništa nije desilo, izbegavajući da se suoče sa stvarnošću i problemima koji su i dalje prisutni?

– Mislim da u prisećanju na istoriju devedesetih godina i na proces raspadanja Jugoslavije postoje dve ravni. Jedna je ona u kojoj sagledavamo tuđe zločine, dok se druga odnosi na naše, sopstvene. Kada govorimo o toj drugoj ravni, zaista deluje kao da se ništa nije desilo, pa otud i naslov mog romana. Nemi smo na biografije zločinaca koji se vraćaju na velika vrata, na Vojnu akademiju u Beogradu, na uređivačke pozicije u medijima, na ključna mesta u političkom vrhu Srbije i u tom smislu zaista postoji dirigovana i opšteprihvaćena amnezija. Ne samo kod nas, nego i u susednim državama – to je matrica koja na savršeno isti način funkcioniše u tri različita konteksta, srpskom, hrvatskom i bošnjačkom.

Vidak na samom kraju romana želi da ispriča mami i baki priču o svom dedi, ali odustaje, ne želeći da im uništi iluziju o njemu kao „heroju“. To možemo da povežemo sa ratnim zločincima i time da ih mnogi ljudi doživljavaju kao heroje, kako ih i mediji danas predstavljaju. Misliš li da je ljudima lakše da veruju u te iluzije, bojeći se da će se one urušiti ako krenu u potragu za istinom?

– Tu imamo posla sa konceptom pogrešne i neostvarive ideje o apsolutnoj čistoti. Pre svega, postojali su ljudi koji su gajili takvu pokvarenjačku ideju na nivou idealne države u kojoj bi, recimo, živeli samo Srbi, ili samo Hrvati, samo Bošnjaci. Potom tu ideju uočavamo i na nivou tumačenja istorije, pa pojedinci gaje neodrživo uverenje o potpuno čistoj, pravedničkoj, herojskoj istoriji našeg naroda. Verujem da je takav način poimanja stvarnosti mnogo jednostavniji, jer preispitivanje ume da bude bolno, dugotrajno i neprijatno. U proces izopačenog tumačenja istorije nisu upregnuti samo istoričari ili političari, već i građani. Tim principom se rukovodio i glavni junak mog romana kada je odlučio da prećuti, da nikome ne otkrije ono što je saznao.

Ono što mi je privuklo pažnju jeste stalno pominjanje sata i njegovog otkucavanja, svetlosti odnosno tame i snova. Možeš li da objasniš simboliku ovih pojmova koji se prožimaju kroz roman?

– Postoji jedna zanimljiva rečenica koja se pripisuje Čehovu: „Kada vidimo pušku na zidu u prvom činu neke drame, ta puška će do kraja sigurno opaliti.“ U tom duhu sam na različitim mestima u romanu posadio određene simbole i slike, poput meseca, južnog voća, svetlosti, a tu su i nabrajanja kojih ima mnogo i čitaocima mogu delovati opterećujuće i dosadno. Ipak, verovao sam da će strpljivim čitaocima ili makar onima koji imaju senzibilitet sličan mom, upravo ta nabrajanja pomoći da saznaju nešto više o intimnom svetu mojih junaka. Taj sat koji je izvor zablude nalazi se i na koricama romana, i na njegovom početku i na kraju simboliše vreme koje je stalo. Interesantno je to da se na nekoliko mesta ponavlja da je časovnik stao u „deset i deset“, a da je ilustrator to pogrešno pročitao i zatim nacrtao sat koji pokazuje „deset do deset“. Insistirao sam da se crtež ispravi kako bi bio u duhu romana, ali mi je sada možda i krivo što greška nije ostala, jer je čitav roman konstruisan na korpusu dezinformacija, prevara, pogrešnih tumačenja i zabluda, pa bi pogrešna ilustracija bila više nego prikladno rešenje.

Čitalac u svojoj glavi može stvoriti slike stana, kuće, podruma, ali i samih likova kroz detalje koje si uneo u roman. Koliko su ti detalji ključni za samo razvijanje radnje?

– Kada sam počeo da pišem roman, imao sam u glavi sliku ormara na kojem bi stajale određene sitnice, počevši od knjiga, fascikli, maskota i takozvanih skupljača prašine, na osnovu kojih bismo mogli da dekonstruišemo nečiji život, uz realnu mogućnost da takva interpretacija bude i pogrešna. Način na koji sam započeo pisanje romana vodio je ka tome da učestalo koristim nabrajanja i da se oslanjam na detalje. Kada sam počeo iznova da iščitavam rukopis kako bih popravio greške i otarasio se nekih loših stilskih rešenja, uvideo sam da ta nabrajanja na pojedinim delovima romana guše pripovedni tok, pa sam ih izbacio, ali su neka od njih i ostala. Sa punom svešću o tome da će nekome takav pristup biti dosadan, na početku romana dodao sam savet čitaocu da preskoči dugi uvodni pasus, a taj savet bi čitalac mogao da upotrebljava i kasnije, bilo gde u romanu, kad god mu postane dosadno. Ostavio sam ta ostrva detalja, nabrajanja knjiga koje se nalaze u Nenadovićevom stanu, nabrajanja izgleda etiketa, nabrajanja mogućih uzroka traljavog krečenja stana, za one kojima će to možda nešto značiti, ali se zaista ne bih ljutio ni na jednog čitaoca koji bi mi rekao da je preskočio stranicu ili dve.

U romanu se pominju dela Kafke, Umberta Eka, Agate Kristi, Ive Andrića, u sklopu prethodno pomenutih knjiga koje pripadaju Nenadoviću. Šta je ono što povezuje te autore, odnosno njihova dela sa junakom?

– Segment sa nabrajanjem knjiga sadrži poduži spisak dela, njihove izdavače, godine izdanja, dakle finese koje su naoko bespotrebne, ali sam ih unosio jer sam u tom smislu i sam voajer – kada vidim da neko u mom okruženju čita knjigu, volim da zavirim i da vidim šta je to. Tako sam došao na ideju da nešto o karakteru pokojnog novinara Nenadovića otkrijem i kroz njegov izbor literature. Tu vidimo jedan niz knjiga o gljivama i niz lakih, ljubavnih romana. Međutim, među njima su i dela za koja bismo mogli reći da pripadaju visokoj literaturi. Umberto Eko nije slučajno tu, i to izdanje nije slučajno tu, na Nenadovićevoj polici. Reč je o knjizi koju su „Večernje novosti“ poklanjale čitaocima uz primerak dnevnih novina, kao prvi roman u okviru velike edicije. Sećam se da su ljudi taj dan pohitali na trafike da je uzmu, a da je „Ime ruže“ nedugo zatim ležalo po jarcima, na ulicama, u kontejnerima, da je izgubilo svaku vrednost. Na tu knjigu se više nije gledalo kao na vrhunsko umetničko delo, nego kao na ukras za policu. Nenadovićeva zbirka dela Ive Andrića koja, kako sam i napisao, predstavljaju jednu vrstu fabričke greške, ne mogu da se čitaju jer su tekstovi naštampani jedni preko drugih, nedostaju određene stranice, a postoje i drugi nedostaci na osnovu kojih su te knjige rashodovane iz biblioteke... Međutim, osnova priče o Nenadovićevim policama, i to je ono što sam suštinski želeo da kažem, jeste da su tamo mahom knjige koje ja nikada ne bih čitao, a to je nekakva nacionalistička, patetična literatura, nekakve teorije zavere, „Protokoli sionskih mudraca“... Pomenuta dela visoke literature, Kafka, Eko i Andrić, tu su samo da zavaraju trag, da namera ne bude suviše transparentna.


Foto: Lična arhiva Stefana Janjića/ Fejsbuk

Kroz roman stalno prelaziš iz sadašnjosti u prošlost glavnog junaka i obrnuto. Možeš li da nam objasniš zašto si odabrao takav način pisanja?

– Tako sam pisao da bih uspeo lakše da objasnim motive svojih junaka. Hronološki model pripovedanja je meni i dalje zanimljiv, iako ga neretko smatraju prevaziđenim. Kada, na primer, čitam neki roman Aleksandra Tišme, prija mi taj odmor od postmoderne kojoj smo neprestano izloženi. Prija mi taj način pisanja, koji bi neko možda nazvao i arhaičnim, ali se ja kao autor ne snalazim dovoljno dobro u takvoj formi pripovedanja i nisam hteo da srljam, želeo sam da stvaram u skladu sa svojim senzibilitetom i svojim mogućnostima, koje su mi, kao početniku, svakako ograničene.

Zanimljivo je da si u jednom delu romana ubacio i svoje ime i prezime.

– Pretpostavio sam da će većina čitalaca pomisliti kako je Vidak jednako Stefan i kako sve ono o čemu Vidak razmišlja mogu da pripišu i meni. Onda sam odlučio da na samom kraju romana otvorim vrata za mogućnost da je Stefan Janjić ipak neko drugi i to je doza skepse koju sam uneo u svoj roman kako bih upozorio čitaoca da ništa ne sme uzeti zdravo za gotovo.

Koristio si dosta medicinskih izraza u romanu, s obzirom na to da je i sam glavni junak student medicine. Koliko si istraživao za ove delove romana i koliko je zanimljiv taj istraživački deo koji je neophodan za njegovo pisanje?

– Ne volim previše da mistifikujem svoj rad niti proces stvaranja. Razrešenje romana sam, na primer, razotkrio u samom naslovu, pa nestrpljiv čitalac i ne mora da ide dalje od korica da bi saznao šta se desilo na kraju. Kada je reč o procesu stvaranja, konkretno o stručnim terminima, na svu sreću nisam morao mnogo da istražujem, jer imam sestru koja je studentkinja šeste godine medicine. Sarađivali smo brzo i lako. Ja joj kažem šta mi je potrebno, ona mi da ekspresan odgovor ili zaviri u svoj anatomski atlas. Tu sam imao veliku pomoć. Ono gde sam morao da se oslonim na samog sebe, ali i na Gugl, na knjige, bile su ratne priče iz devedesetih godina. Iako to na kraju možda ne deluje kao zahtevan deo posla, ja sam iščitao tri hiljade stranica ratnih svedočanstava, da bih najpre samom sebi objasnio šta se desilo, ako je takvo objašnjenje uopšte moguće, jer je ono u svom užasu i kompleksnosti nepregledno i niko neće moći do kraja da ga spozna.

Novinarstvo i književnost se kao profesije u nekom pogledu prožimaju. Koliko je bilo teško da se odvojiš od sfere novinarstva, kojim se prvenstveno baviš, i da počneš da razmišljaš kao pisac?

– Postoji mnogo pisaca koji su se istovremeno bavili i novinarstvom, jer se od književnosti ne može živeti, pa je novinarstvo kakav-takav način da se pisanjem steknu određeni prihodi. Nažalost, ja se za sada nisam ostvario kao novinar i u tom pogledu sam samog sebe razočarao, a mislim da problem leži u mojoj prevelikoj introvertnosti. U toku studija više sam bio zainteresovan za žanrove koji su na granici sa književnošću, nego za istraživačko ili agencijsko novinarstvo. Ali, sa druge strane, kao medijski konzument, najviše cenim medijske sadržaje od kojih kao autor najviše zazirem. Ja sam tip knjiškog moljca, dosadnog kancelarijskog čoveka, koji se često plaši čak i toga da nekoga pozove telefonom.

U jednom momentu u romanu pominješ izraz Potemkinova sela, u kontekstu odnosa novinara i njihovih sagovornika. Misliš li da danas u pojedinim medijima dobijamo toliko lažnih informacija baš zato što je odnos novinara i sagovornika neiskren?

– Potemkinova sela niču u medijima i kad želimo nešto da sakrijemo i kad želimo da se dopadnemo, pa su zato i sveprisutna. Ako pođemo od sebe samih, videćemo da nismo sasvim načisto, da smo zatrpani sopstvenim obmanama koje nam pomažu da funkcionišemo u ovakvom svetu. Tako je verovatno i sa mnom, dok odgovaram na ova pitanja. Uvijam i svoju biografiju i svoj način razmišljanja, pa i svoje pobude za stvaranje romana u nekakav okvir za koji smatram da je pošten ili dopadljiv, a moguće je da ne odgovara stvarnosti. O tome svedoči i jedan interesantan primer iz knjige „Moja borba“ Karla Uvea Knausgora, koja je, uzgred rečeno, moje najznačajnije čitalačko iskustvo u prethodnih nekoliko godina. Reč je o piscu koji stvara svoju šestotomnu autobiografiju. Jedan novinar dolazi kod njega u stan, gde vidi ogromnu biblioteku. Pita ga: „Vi ste sigurno strašno pametan čovek kad imate ovoliku biblioteku?“, a Knausgor mu odgovara: „Većinu tih knjiga nisam pročitao, a i one koje jesam, uglavnom sam zaboravio.“ To je, međutim, retka vrsta iskrenosti. Ljudi uglavnom drže knjige na policama da bi stvorili imidž intelektualca, a teško ćemo naći autore koji će otvoreno govoriti o svojim slabostima, manama, o nedostatku dara i znanja.

Jesi li se i ranije bavio pisanjem proze?

– Pisanje je jedan od razloga zašto sam se odlučio za studije novinarstva. Sa sedam godina imao sam svoje rukom pisane novine, i zamišljao kako je to jedna strašno važna stvar. Zatim sam pokrenuo svoje novine i u osnovnoj, pa u srednjoj školi, pa „Žurnalist“ na fakultetu, koji je u okviru mojih novinarskih pokušaja bio i najuspešniji. Međutim, književnim stvaralaštvom sam se bavio samo površno, na svom blogu, koji sam ugasio pre tri godine. Shvatio sam da je on prepun tekstova koje sam pisao kao tinejdžer i da ne bih želeo da me neko nakon slučajnog guglanja diskredituje zbog stavova koje više ne zastupam.

Prvo stipendija NIN-a za najbolju ideju za roman, a zatim i njegov ulazak u širi izbor za istoimenu nagradu. Da li ti je to dalo podstrek da nastaviš da se baviš pisanjem proze i imaš li već ideju možda za neku novu knjigu?

– Pozicija u širem izboru za NIN-ovu nagradu je uspeh kojim autor, verujem, ne može biti ni posebno zadovoljan ni posebno razočaran. Pomalo podseća na četvrto mesto na svetskim prvenstvima. Sa jedne strane imate povratnu informaciju žirija koji smatra da je vaše delo solidno, ali je sa druge strane tek uži izbor ono što omogućuje veću vidljivost, veći broj čitalaca i bolji kontakt sa izdavačima. Rekao bih da sam ovako, ostavši u širem izboru, suštinski na samom početku, jer i dalje nemam izdavača, a čitaoci uglavnom pripadaju krugu ljudi koje lično poznajem. Ja ću svakako nešto pisati i u budućnosti, nadam se i objavljivati, ali ne bih želeo da se pretvorim u jednog od pisaca, a mnogo ih je takvih na ovim prostorima, koji pišu samo za sebe i svoju porodicu. Ako budem shvatio da moja dela nemaju čitaoce ili da sam izneverio svoja očekivanja, ja ću se sigurno povući.

 

 

 

 

 

Nema komentara

Napišite komentar