Saša Torlaković jedan je od retkih glumaca u Srbiji koji je u svojoj karijeri igrao u četiri predstave po Šekspirovim delima. Kao stalni član ansambla Narodnog pozorišta Sombor osvojio je sve bitne pozorišne nagrade na festivalima u zemlji i regionu.
foto: Narodno pozorište Sombor
Za Univerzitetski odjek Saša Torlaković govori o predstavi Julije Cezar u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića u kojoj tumači likove Julija Cezara i Marka Antonija, zatim o ulozi pozorišta u društvu i odnosu publike prema teatru.
Predstava Julije Cezar govori o revoluciji koja je iskompromitovana i obesmišljena i kao takva se pretvara u svoju suprotnost. U isto vreme se borimo protiv novih Cezara i osećamo iznevereni od strane prošlih Brutova. Možemo li ponavljanjem istorije očekivati drugačiji ishod?
Revoluciju kompromituju ljudi koji je vode. Moj lični doživljaj izneverene revolucije dogodio se 2000. godine. Iskreno sam verovao da tadašnje vođe revolucije žele da uvedu red i demokratiju u naše društvo. Te iluzije su mi se vrlo brzo srušile, a epilog vidimo danas. Kao narod, skoloni smo da ljude koji preuzimaju odgovornost da odlučuju o našim životima, glorifikujemo do neslućenih visina. Puko ponavljanje istorije neće promeniti tu večnu "igru" na relaciji vlast - narod. U demokratskom društvu vlast bi trebalo da služi narodu, a ne narod vlasti. Ne verujem nikom ko je umislio da ima mesijansku ulogu.
Smatrate da glumci ne biraju uloge, već budu birani za njih. Kokan Mladenović već treći put u kratkom periodu bira vas za glavne uloge u svojim adaptacijama?
U svakom slučaju, saradnja sa Kokanom Mladenovićem je divna, ponekad teška i neizvesna, ali uzbudljiva i kreativna. Mislim da obojica imamo slične poglede na ulogu pozorišta u društvu.
foto: Milan Đurđević
Želeli ste da igrate u nekom Šekspirovom komadu, trenutno igrate u četiri predstave po njegovim delima. Koji komad ili autor vam je sada prvi na listi želja?
Želja mi se ostvarila, ali moj odgovor je - uvek Šekspir!
Prvak drame ste u Narodnom pozorištu u Somboru. U rodnu Jagodinu svratite da osvojite po nekog „Ćurana“ – nagradu za glumačko ostvarenje na tradicionalnim „Danima komedije“. Da li su Sombor i njegovo pozorište bili vaš izbor ili prilika koja se ukazala?
Bio sam stipendista somborskog pozorišta i još kao student počeo da radim u Narodnom pozorištu Sombor, nakon toga ponuđen mi je angažman, što je danas za mlade glumce nezamislivo i prilika da radim sa najvećim rediteljima. Dakle, to je bila prilika koja se ne odbija, a godine koje sam proveo u ovom pozorištu su moj izbor.
Jednom ste izjavili da osim talentovanih glumaca imamo i talentovanu publiku. Kako vidite danas taj odnos pozorišta i njegove publike?
Nažalost, pozorišta nisu više oaza bunta i slobode. Pozorište se u velikoj meri odreklo uloge da koriguje i upozorava. Publika pozorište, najvećim delom, doživljava kao puku zabavu i vrlo brzo zaborave na predstavu koju su to večeri gledali, u žurbi do kuće, da pogledaju neki rijaliti. Građani okupirani nemaštinom, bedom, ispranih mozgova žive od danas do sutra nevoljni su i nespremni da bilo šta preduzmu.
Nema komentara