Jelena Janković za sebe kaže da uvek traga za razmenom energije, za inspiracijom, te da je za umetnika važno da uvek bude na tankoj liniji izvan svoje sigurne zone.
Foto: Jelena Janković
Umetnica koja stvara u Beogradu, Zagrebu i šire, u sferama umetničke, dokumentarne, konceptualne i modne fotografije, osvojila je mnoge nagrade. Poslednja i veoma značajna jeste druga nagrada u Sijeni, gde je njen rad izabran u konkurenciji više od 49 hiljada radova.
Zvanična fotografkinja Bitef festivala, kroz dugogodišnji rad sa Bitef dens kompanijom specijalizovala se za savremni ples, a sarađujući sa Ansablom ,,Kolo” proširila je svoj opus i na tradicionalnu igru. Izložbu ,,Baletni Habitus” otvorila je 7. decembra u Rijeci, u saradnji sa koreografkinjom i sadašnjom direktorkom Baleta HNK Rijeke, Mašom Kolar. Fotografije su izložene duž šetališta, te prolaznicima otkrivaju ko su zaista igrači iz dubina plesnih sala Hrvatskog narodnog Kazališta Rijeke. Kroz rad u teatru koji je započela još 2010. godine, ona dokumentuje skrivene detalje tradicionalne igre, snagu i iskrenost savremenog plesa i uopšte osećajnost pozorišne umetnosti.
Kako bi, na osnovu svog iskustva opisala izazove i značaj pozorišne fotografije?
– Generalno pozorišna fotografija, a pogotovo plesna, nije nešto na čemu se radi. Nije toliko ni popularna, a i ljudi ne razumeju još koliko je to bitno za pozorišnu produkciju, a i za širenje pozorišne i plesne umetnosti. Ja imam ludi entuzijazam da to pokrenem u Srbiji. Plesna fotografija je kao modna i kao dokumentarna fotografska forma. Moraš biti u srži pozorišta, da bi razumeo i stvarao, a takođe imaš i odgovornost jer svojim delom predstavljaš nečiji rad. To je pozorište, to nije prazna fotografija. Jako je važno kod fotografije da znamo šta pričamo i da budemo svesni koja je naša poruka. Fotografija ima raznih, od komercijalnih, samo estetskih, ja ih nazivam praznim fotografijam. A takođe, postoji i puna fotografija. Puna fotografija, za mene je kao nar, kada ga prelomiš i gledaš ga ispunjenog sitnim delovima. Tako ja doživaljavam fotografiju. Znači moraš da je ispuniš emocijom, snagom priče, slaganjem boja, kompozicijom. Ona treba da priča, da je osećaš, da te ne ostavi ravnodušom, da imaš misao da je učiniš živom.
Koliko se za fotografa razlikuje dramska predstava od plesne predstave?
– Ne razlikuje se mnogo, ali za mene je dramska predstava nakon plesnih pomalo kao odmor.
Ako znaš da fotografišeš pokret, ti znaš sve. Emociju i priču uvek moraš da uhvatiš ali intenzitet kretanja u dramskoj predstavi nije toliki kao u plesnoj predstavi.
Nakon rada na plesnim predstavama, oko i koncentracija su veoma istrenirani. Nedavno sam pokušala da objasnim koliko mi je bitan trening. Pažnja i koncentracija u toj sferi brzo opadaju ukoliko ne vežbaš. Shvatila sam da kada nekoliko meseci ne fotografišem pokret, moram ponovo da treniram fokus, brzinu reagovanja. Moram makar jednom mesečno uraditi nešto vezano za ples.
Kako se pripremaš za fotografisanje plesne predstave?
– Plesna fotografija, to je spoj dokumentarne i umetničke fotografije, ona ne sme da bude samo dokumentarna. Predstavljaš na jednoj fotografiji plesača, produkciju, tim ljudi koji stoji iza te predstave. Moraš voditi računa kako plesač izvodi pokret, da li je u tom pokretu dobar, u nekim scenama znati šta smeš i na koji način nešto da pokriješ a šta da prikažeš.
Kada su grupne scene u pitanju, ako je u sceni bitno da su svi jednaki, fotografija to mora da prikaže. Zato prvo moram da znam sa kim radim, da znam koji su to plesači, da boravim na probama, da se upoznam sa tehnikom igranja, da vidim šta koji plesač može da pruži. Sa druge strane, bitno je da ne robuješ svim ovim zahtevima, već da osećaš i prepoznaješ rad plesača i da znaš kada od koga možeš da dobiješ kakvu energiju. Takođe, važno je raditi sa koreografima i igračima koji te inspirišu.
Koliko je izazovno ispratiti promene osvetljenja i scenografije tokom predstave?
– To je ravno paklu. U počecima rada u teatru, to su mi bile najveće frustracije, nisam imala opreza, koja je pogodna za pozorišnu fotografiju, a oprema je veoma važna. Kada na primer, fotografišeš balet, često ti daju vrlo malo svetla. Osuđen si da ne možeš ništa da uradiš i onda moraš da se snalaziš. Razmišljaš o kompoziciji i u isto vreme reaguješ i podešavaš mere na fotoaparatu, a imaš konstantna menjanja svetla. Uvek radim na manualnom modu, i onda najbolje mogu da kontrolišem koliko svetla puštam kroz objektiv, kolika mi je ekspozicija potrebna za jasnoću pokreta. Posle 7 godina rada u ovoj sferi, sada već znam zaista brzo da radim, okom da izmerim nivo svetla i podesim mere na fotoaparatu.
Šta misliš o nameštenoj plesnoj fotografiji, u studiju ili nekom drugom ambijentu?
– Time se ne bavim, za mene to nije prava stvar. Igrač kad se fotografiše on se hvata dok to izvodi, on to ne može napamet da radi. Igra je energija, emocija koju daju igrači jeste posebna. Ta posebnost se hvata na sceni.
Kakvo je tvoje iskustvo upoznavanja sa tradicionalnom igrom?
– Tradicionalnu igru sam pre nego što sam počela da sarađujem sa ansamblom ,,Kolo” doživljavala površno, nisam je razumela. Kada sam došla na prvi koncert, shvatila sam da je to potpuno drugačije, da oni daju jednu ludačku energiju na sceni. Nakon toga sam istraživala šta je suština tog pokreta, suštinu tradicionalne igre, narodnu nošnju. Naša nošnja, šta je to, koje je to blago, ne mogu da pojmim kako su ti ljudi bez kompjutera, bez ičega, pravili takve dizajnove. Otrkivaš da je to blago predstavljeno kroz drugačiji pokret, dosta svedeniji. Onda sam posmatrala koje su cake u tom plesu, koje su to linije, forme koje čine suštinu kola. Visila sam 6 metara iznad scene da bih dočarala neke nove uglove koje publika ne može da vidi ali ja kao fotograf mogu da se uvučem, da otkrijem krugove, dijagonale, sitne skokove, povezivanje između muškarca i žene, vezivanje ruku, suštinu kruga i šta je zaista kolo. Teško je kada radiš tri godine isto, a uvek se trudiš da se ne ponavljaš sa fotografijama, da doneseš nešto novo, da pokušaš da ideš dalje. Ovo mi je možda bio jedan od najtežih projekata koje sam radila u teatru, ali možda i jedan od najdražih. Mnogo sam naučila o tradicionalnoj igru, o našoj kulturi i koliko nekad površno prilazimo stvarima. Koliko možeš da naučiš od stvari za koje mislimo da nisu za nas. U stvari, sve je za nas.
Nema komentara