Film Mine Petrović “Viktorija, 15” predstavljen je kao priča onih devojčica koje žele da menjaju svet. Rediteljka i montažerka filma kaže da je film na kraju krajeva o praćenju svoje intuicije i ostvarivanju snova i buđenju deteta koje i dalje postoji u svima nama iako smo odrasli. Svi zainteresovani za film moći će pogledati onlajn premijeru 17. decembra od 19 časova, na zvaničnoj Fejsbuk stranici “Prostor”.
Foto: Fejsbuk Vikotrija, 15
Mina Petrović rođena je 1991. godine u Beogradu, gde je i diplomirala montažu na Fakultetu dramskih umetnosti. Tokom ove godine dobila je nagradu za najbolju montažu za film “Blizanci satkani od sna” (Međunarodni filmski festival Beldocs), i Posebnu nagradu za film “Viktorija 15” (Festival Dok’n’Ritam).
Kako je došlo do ideje za film “Viktorija, 15”?
– Inicijalna ideja za film “Viktorija, 15” javila se neposredno nakon što me je Selena Simić, bubnjarka i mentorka Rok kampa za devojčice, pozvala da učestvujem na Kampu kao mentorka za bas gitaru. Međutim, ja u tom trenutku već par godina nisam svirala, već sam se više posvetila svojoj profesiji, filmskoj montaži. Tada mi se javila ideja – zašto ne bismo snimili film o Rok kampu za devojčice, s obzirom da se radi o unikatnom projektu na Balkanu koji pruža podršku devojčicama da se ostvare u sviranju instrumenata i žanra muzike koji se pretežno smatraju “muškim”? To je bio okidač koji je pokrenuo proces.
Petnaestagodišnja bubnjarka Viktorija Milošević iz Smedereva je u središtu pažnje. Kako vas je ona inspirisala, odnosno koji delovi njene priče su po vama posebni?
– Od tri glavna lika iz prvobitnog koncepta, izabrala sam Viktoriju. Ona se na prirodan način izdvojila kao najzahvalnija za filmskog protagonistu. Na prelazu iz detinjstva u odrasli svet, u potrazi za svojim mestom pod suncem, istovremeno malo obeshrabrena mestom u kojem živi, ali i ohrabrena time što voli da radi, uspeva da ode na Island. Tamo se upoznaje sa devojkama sličnih interesovanja iz drugih zemalja Evrope, ali i sa prirodom i samom sobom. Od samog početka se izdvojila kao osoba koja može najviše toga da postigne u narednim godinama, zato što je u tom prekretnom stadijumu života i pleni energijom koja poručuje da neće odustati od svojih snova. Na taj način je Rok kamp zauzeo sporednu ulogu, ali i dalje krucijalnu pokretačku snagu u Viktorijinom životu i životu svih drugih devojčica sa kampa.
Kako je izgledalo samo snimanje filma? Šta biste izdvojili kao najteži trenutak sa snimanja?
– Snimanje se odvijalo u tri faze. Prvu fazu smo snimali u Smederevu, gde Viktorija živi, za vreme letnjeg raspusta, i poslednja dva dana smo otišli do Knjaževca da ispratimo treće izdanje Rok kampa za devojčice. Druga faza se snimala na Islandu, u malom univerzitetskom gradiću Hvanejri, u blizini Rejkjavika. Blago rečeno, iskustvo je bilo dragoceno i magično. Imala sam utisak kao da nije u pitanju ista planeta. Međunarodni Rok kamp se održavao u prelepoj zgradi Poljoprivrednog fakulteta u tom gradiću, tik uz obalu. Direktorka fotografije Neda Mojsilović i ja smo snimale tamo 4 dana, a peti smo provele slobodno u Rejkjaviku. Po povratku u Srbiju, imali smo i treću fazu snimanja, ponovo u Smederevu, da bismo zaokružili priču. Najteži trenutak snimanja bilo je pronaći i zabeležiti iskrenu emocionalnu reakciju Viktorije nakon lepog iskustva svirke na islandskom kampu, ali smo uspele.
Devojčica u tinejdžerskim godinama nije našla podršku u školi, ali jeste u Rok kampu za devojčice. Da li mislite da su predrasude i neprihvaćenost, jer je neko drugačiji, uticaj male sredine?
– Problem, uslovno rečeno, sa malim sredinama je što je teže pronaći prijatelje koji imaju ista interesovanja kao ti, naročito u umetničkom smislu. Viktorija je imala sreće da nađe par drugarica u Rok kampu, sa kojima se razume na tom nivou, ali po mom mišljenju je bitno da i institucije imaju kapaciteta za svačija interesovanja. Ovakve inicijative smatram vrlo bitnim, jer pružaju prostora da se pojedinac izrazi na najiskreniji način. Što se tiče predrasuda, njih naravno ima i biće ih, ali treba ići svojim putem bez obzira na njih. Osim prijatelja i okoline kao podrške, tu je i podrška roditelja ili porodice. Svačija priča je originalna i verujem da postoji lepih primera iz ne tako lepih početaka.
Film se pojavio i na Beldocs festivalu, kao i na festivalu Dok’n’Ritam, na kom je osvojio i posebno priznanje, što znači da veoma dobro prolazi kod publike. Kakva su bila vaša očekivanja i koliko ste zadovoljni rezultatom?
– Moram priznati da očekivanja nisu bila prevelika, jer je film, fokusiran na specifičnu temu - devojčice u rokenrol muzici, koja možda ne zanima većinu ljudi ili im je to strano u ličnom iskustvu. S druge strane, on šalje i univerzalne poruke publici i mislim da je zbog toga prihvaćen. Reakcije publike na Beldocs festivalu su bile pozitivne, ispraćeni smo dugim aplauzom i to iskustvo mi je bilo baš dragoceno.
Osvojili ste nagradu “Marko Glušac” za najbolju mladu montažerku na 26. Festivalu autorskog filma. Kolika je vama važna ova nagrada?
– Mislim da je to najveće priznanje koje montažer može da dobije u našoj zemlji. Nagradu “Marko Glušac” dobila sam za četiri filma koja su izašla ove godine. Osim “Viktorije, 15” i “Blizanaca” (reditelji Sead Šabotić i Lea Vahrušev), tu su i “Tesaurus” (reditelj Marko Grba Singh, ko-montažerka Jelena Maksimović) i “Pripadnost” (rediteljka i ko-montažerka Tea Lukač). Marko Glušac je neosporno bio jedan od najtalentovanijih filmskih montažera domaće kinematografije i ogromna je čast biti dostojan nagrade koja nosi njegovo ime. Ovo mi je veliki podsticaj da nastavim da se bavim filmskom montažom.
Kakvi su vam planovi za naredni period?
– Planiram da završim master studije do kraja 2020. i razvijam svoj sledeći filmski projekat. Od pandemije zavisi kada ću moći da realizujem snimanje, ali svakako se u međuvremenu pripremam.
Nema komentara