Milan Vujić je građanski aktivista, ambasador Evropske demokratske mreže mladih, kao i student prava. Govorio je na protestima protiv režima „1 od 5 miliona“, a njegovi stavovi su liberalni i antinacionalistički. Vujić tvrdi da aktivizam, naročito kod mladih, nikad nije nužniji nego u ovim trenucima, ali i da postoje određeni problemi i predrasude u vezi sa aktivizmom koje sprečavaju mlade da se uključe u stvaranju boljeg sveta.
Foto: Ivan Dinić, Nova S
Vujić je bio pretučen u Novom Sadu, nakon čega je morao da ide na operaciju glave i lica, a „razlog“ nasilja jesu njegovi stavovi koje je delio na društvenoj mreži Tviter.
Svoje stavove Vujić je delio i kroz svoje članke koje je objavljivao u beogradskom listu Danas i na novosadskom portalu Autonomija.
Za šta se bore aktivisti u Srbiji, odnosno u Novom Sadu, i kako je biti jedan od njih?
– Aktivizam u Srbiji danas ima uglavnom pogrešnu percepciju, bar je moj utisak takav, kako u Srbiji, tako i u Novom Sadu. „Idiot“ je starogrčka reč i njom su stari Grci nazivali građane koje ne zanima politika, građane koji su „gledali svoja posla“, za razliku od ostalih, normalnih, koji su bili „zoon politikon“, dok je u Srbiji to danas obrnuto. Nikada nije bilo nužnije biti aktivan, budući da političke elite pokušavaju da nam uskrate sve, čak i zemlju i vazduh. Problem je i odsustvo solidarnosti, budući da se građani aktiviraju vrlo često samo po pitanjima koje ih direktno dotiču.
Da li su mladi zainteresovani da se bore za veće dobro?
– Mladi su u najvećem broju nezainteresovani, odnosno demotivisani da se bore za bilo šta, što je u neku ruku razumljivo. U tome veliku ulogu igra i sistem vrednosti koji se servira i, nažalost, sve češće usvaja.
Zašto je bitno da se mladi uključe u aktivizam?
– Mladi su najvažniji izvor kritičke svesti i preispitivanja političkih elita. Najveće revolucije u svetu, poput one u Francuskoj, pokretali su upravo studenti. Nijednoj vlasti nije u interesu da mladi budu aktivni, jer bi to sigurno škodilo njihovom cilju da što duže žive na grbači građana. Upravo zbog toga je projekat svake vlasti da mladima ogadi i zagadi politiku, jer tako svoj položaj čine bezbednijim. Primetio sam da najviše aktivista ima sa Filozofskog fakulteta, a poražavajuće je to što na drugim društvenim fakultetima to nije slučaj, poput Pravnog.
Foto: Irena Čučković
Koji su trenutno najveći problemi mladih?
– Položaj mladih u Srbiji je izuzetno loš. O tome se govori i u izveštajima Evropske komisije, a posebno pitanje je odlazak mladih iz zemlje. Ne bih mogao izdvojiti najveći problem, ali svakako bih izdvojio sistem obrazovanja, kulturu, ali i participaciju u donošenju odluka. Potrebno je edukovati buduće generacije o njihovoj ulozi u društvu, budući da naša toga nije svestna. Kao što već rekoh, mladi imaju neprikosnovenu moć koje nisu ni svesni. Ono što država može da uradi, no ne postoji politička volja, jeste da se ozbiljno pozabavi reformom i ulaganjem u obrazovanje i kulturu. Ipak, njima je i u interesu da mi odlazimo, jer sutra neće biti nikog da im drma fotelje.
Bio si govornik na protestima prošle godine, a imao i frakture kostiju lica i slepoočnice i to zbog nečega što si „pogrešno“ rekao. Kako stati na put tom nasilju?
– U ovom momentu tome se ne može stati na put, ali sve će to doći na svoje. Vlasti, ma koliko relativizovala i negovala atmosferu nasilja, to nije u interesu. Njima će se sve to obiti o glavu. Možda neće svi odgovarati za svoja nedela, ali će ih progutati upravo taj sistem koji su stvorili. Nama je potrebno samo nekoliko hrabrih i beskompromisnih sudija da stvari krenu drastično da se menjaju. Dakle, kada se oslobodi pravosuđe i represiji će doći kraj.
Koji je pokazatelj da su protesti prošli uspešno i šta je uopšte potrebno da bi se to ostvarilo?
– Pokazatelj da su protesti prošli uspešno je to da vlast napravi neki ustupak i ispuni neki od zahteva. To se neće desiti ako se postavljaju nerealni i neostvarivi zahtevi koje ni jedna vlast na svetu ne bi prihvatila. Sve treba činiti korak po korak i ne srljati.
Ko treba da govori na protestima?
– Mislim da treba da postoji neko ko će u ime građana saopštiti šta se to očekuje od vlasti. Ono što je problem je to što se gotovo uvek zarad političkih poena, a na štetu građanskog bunta, u prve redove guraju oni koje ti isti građani ne mogu da smisle. Kada se politika percipira kao nužno zlo, onda je treba zaobilaziti, a građanski bunt i govore prepustiti građanima. Opozicija će svakako indirektno profitirati kada protesti daju nekakve rezultate.
Nema komentara