Jutarnje truckanje starog i glomaznog kombija prati muzika sa radio stanice ,,Futog'' i miris još uvek vrućeg bureka, miris mu govori koliko je zapravo vruć.
,,Radiš sa nama za stalno?''
,,Ma ne, samo pišem neki tekst za fakultet.''
,,Dobro je, gadan ti je ovaj posao, pa zna i Drago''.
,,Znam sve, ćale je na građevini celog života i nikad lepu reč nije rekao''.
Vožnja se nastavlja bez razgovora i dok Sunce vrlo usporeno i tromo izlazi Nada Topčagić nas sa radija podseća da napolju stvarno jeste jutro.
Kad stignemo, ne počinjemo odmah sa radom. Momci se prezuvaju a ja, vidno nepripremljen sedim kraj njih i pomalo sramotno navlačim prsluk i stavljam šlem koji su mi dali. Osećam se malo glupavo sa šlemom, posebno jer ga niko drugi ne stavlja ali odlučujem da je to ipak najsigurnija opcija. Momci jedan po jedan izlaze i ja ostajem sa jednim od radnika kog poznajem od ranije. U svim firmama gde mogu dobiti posao kao fizikalac, gotovo svi zaposleni su mi rođe, na jedan ili drugi način, tako je to kod nas. Ovog ipak znam kao oca jedne devojke koja je sa mnom išla u osnovnu školu te njega ne oslovljavam sa univerzalnim rođo nego sa Vi ili njegovim imenom. Odmah čim je razgovor započet, primetio sam kako se moj akcenat, dikcija i vokabular menjaju. Prelazim na jekavicu, izgovaram reči glasnije i sa uzlaznim akcentom na kraju, sve samo da ne iskačem dodatno iz ove slike kojoj očigledno ne pripadam. On me, ipak, iznenađuje. Pričamo o ekonomskim posledicama dolaska inostranih radnika, o neprijavljivanju radnika a potom i o mom i o fakultetu njegove ćerke, i ostajem zatečen, zaboga, pa on se razume u sve ovo. Ovaj razgovor traje jedva desetak minuta pa ipak iz tog malog sobička koji će, kada zgrada bude gotova, biti deo garaže a sada služi da radnici tu drže svoje stvari i ručak do pauze, iz tog sobička dakle, izlazim sa potpuno novim pristupom svim ovim ljudima oko mene.
Dok pospremaju stvari po zgradi da bi se pripremili za rad, radnici su strašno nonšalantni. Jedni druge začikavaju da su neobrijani, da su se ugojili i da su baš oni juče ostavili najgori nered za danas a i u ovom njihovom humoru može se pronaći poneki trag težine njihovog posla – kažu da ne stižu da se briju i da ne znaju od čega su se ugojili kad se ne sećaju kad su poslednji put pojeli pravi ručak. Zgrada u izgradnji prepuna je omanjeg smeća, praznih flaša, eksera, daski i alata te svi vrlo pažljivo gledaju kuda idu, odmah me upozoravaju na to. Pomažem im oko pospremanja i svaki put, bez izuzetaka, kada se sagnem obavezno šlemom udarim u zid pa mi se cela glava zatrese i imam osećaj kao da mi mozak udara o obe ivice glave. Radnici mi kroz smeh govore da moram pažljivije da kupim stvari i da ne mogu sve pokupiti glavom. Brzo se i ja odričem šlema, primećujem i sam da sam ovako smotan manje siguran sa njim nego bez njega. Dok prvi put prolazim kroz sobu prepunu dasaka sa ekserima ponovo me opominju da pažljivo gledam kuda idem a jedan od njih dobacuje: ,,To su ti daske koje život znače''.
Kažu mi odmah da ja ne mogu mnogo šta tu da radim pa da ću verovatno samo čistiti za njima ceo dan što, moram priznati, mene usrećuje više nego što bih voleo da priznam. U jednom trenutku, kada posla za mene više i nema a ja iznova pitam da li im ikako mogu pomoći, govore mi da isteram što više vode iz zgrade. Višednevne kiše su za posledicu imale da sive i svakako tmurne podove učine memljivim i pomalo opasnim za sve prisutne, pa ipak, svi kroz njih gacaju sa zadovoljstvom, sve dok im nešto ne ispadne pa potom psuju i dovikuju meni da tu čistim.
Kada konačno započnemo sa poslom, konstatno je prisutan pravi radnički zvuk. Putem odmah pored gradilišta neprestano prolaze kamioni ali oni se gotovo i ne čuju od zvukova bušilice, čekića, duvalice i savijanja armature pod težinom ljudi. Armatura se nalazi na onome što je trenutno krov a za par meseci će biti sledeći sprat i moje penjanje gore još jednom je pokazalo dramatičnu razliku između mene i tih majstora. Svako savijanje armature mene natera da se osećam pomalo nesigurno na sopstvenim nogama dok iskusni građevinci izgledaju gotovo prirodnije ovde nego na čvrstom tlu. Čim je gazda javio pozivom da će danas možda pasti kiša, radnici odmah počinju znatno da ubrzavaju sa radom što mene isključuje iz procesa. Ipak, kada gazda dođe nekih pola sata kasnije, kaže da kiše ipak neće biti ali užurbani tempo rada opstaje jer je najavljeno da će danas betonirati sprat, da ne rizikuju da sutradan padne kiša. Kada pomažem jednom od radnika sa nošenjem stvari, on komentariše, i za mene i za sebe: ,,Teška rabota a'', na šta ću ja, ohrabren svojoj mladošću i ornošću: ,,Radio sam i gore'' a on će mi na to: ,,Je l', evo ti onda nosi ovu armaturu gore''. Primetno je i da se svi trude da izbegnu mene kada se latim telefona da ih fotografišem, to jest, izbegnu je možda neugodna reč ali sa pravom ne žele da im se vide lica na ovim fotografijama, iako sam više puta objašnjavao da ne treba da brinu o tome. To je gotovo sveprisutan stav kod svih ,,običnih'' ljudi.
Nekih sat vremena nakon dolaska gazde (i mog rođe u pravom smislu te reči) stiže vreme za pauzu za ručak. Svi radnici, bez izuzetka, nose ručak od kuće i gotovo da je istovetan. Suvo meso, slanina i, odnosno ili kulen ili neka druga kobasica. I baš svi u radnji kupuju sebi jogurt ili mleko i ceo hleb. Samo jedan od njih nije završio sve što je poneo, ostalo mu je par parčadi hleba i to je sve. U ovom scenariju najbolje se vidi karakter ovih ljudi. Svaki od njih, bez izuzetka, ponudio mi je deo svog ručka i gotovo su me primoravali da probam sve što su doneli. A to isto važi i tokom rada, trčao sam naokolo i fotografisao i zapisivao delove a oni su me redovno, pomalo šaljivo ali odista i zabrinuto pitali: ,,Oće li novinar''. Jedu brzo, mnogo i sa neprestanim razgovorom koji ume u navratima da bude neprijatan za slušati zbog nekih užasnih tema ali vidi se u njima da oni o stvarima o kojima govore, govore kao pojavama koje su od njih daleko.
Kako prolazi podne i sunce izlazi, dolazi sve veći broj radnika. U jednom trenutku dok sedim i pišem beleške, prilazi mi jedan mladić koji je negde mojih godinu i šapuće mi zabrinuto i užurbano: ,,Ustaj, ustaj'' što ja činim bez pogovora brinući da nisam seo negde gde nisam smeo te ga pitam zašto mi je to rekao a on će: ,,Pa da te gazda ne vidi''. Kroz šalu mu objasnih svoju unikatnu poziciju poluradnika na šta mi je on rekao: ,,Uh, blago tebi da znaš''. Tada saznajem da moj rođo gazda ima više gradilišta i da svakog jutra raspoređuje radnike ali kada se negde betonira, tada svi radnici dolaze na tu lokaciju. I ovde, opet, nisam potreban a imam osećaj da smetam pa se lično pozdravljam sa svim radnicima i sa gazdom rođom i odlazim dok oni ostaju da na onome što se sada smatra krovom raspoređuju i poravnavaju beton.
Kako sam otišao prvi, u autobusu tokom vožnje kući, pored toga što znam da ne mirišem zavidno, ne mogu da prestanem da čistim ono crnilo ispod noktiju a kada u jednom trenutku izduvam nos, iz njega izlazi samo nešto crno što naliči slinama.
Kada se konačno okupam i dobro oribam, pogledam se dobro i vidim da sam sasvim čist. Ipak, kada izduvam nos, i dalje samo crna tečnost izlazi iz njega. Šta li tek bude nakon decenije tu?
Nema komentara