U sećanju domaće kulture, Sonja Savić je najčešće smeštena u kategoriju “ikona jugoslovenskog filma”, lice iz osamdesetih, glas iz alternativne muzike, krhka lepotica s buntovnim pogledom. Ali ono što retko pamtimo – ili svesno zaboravljamo – jeste da je Sonja Savić bila umetnica koja nije pristajala. Niti na uloge koje su joj bile nuđene, niti na društvo koje je tražilo da se uklopi i zaćuti.
Foto: Nova.rs
Rođena 1961. u Čačku, diplomirala je glumu u Beogradu, a već sa 18 godina ulazi u film “Dečko koji obećava”. Ubrzo postaje zaštitno lice novog talasa – ali Sonja nikada nije želela da bude samo glumica. Nije želela da je gledaju, već da je razumeju. I to je, možda, bio njen najveći greh u očima tadašnje publike.
Kao žena koja je birala umetnost umesto slave, avangardu umesto konformizma, nezavisne projekte umesto korporativnih uloga, Sonja je tiho ispisivala svoju marginalu – daleko od reflektora, ali bliže istini. Devedesetih se povlači iz komercijalnog filma, posvećuje se performansima, eksperimentalnom videu, pokušava da umetnošću komentariše raspad zemlje, gubitak smisla i identiteta.
Kada je devedesetih nestala sa velikih ekrana, mnogi su to tumačili kao pad ili povlačenje. Ali Sonjin izlazak iz sistema bio je izbor, ne poraz. Umetnički je eksperimentisala sa videom i performansom, dokumentovala svet koji propada, gradove koji ćute, ljude koje država ne vidi. Nije imala mehanizme da se brani od siromaštva i zaborava, jer su svi ti mehanizmi građeni za one koji pristaju.
U njenim poslednjim radovima, snimanim mini DV kamerom, gotovo opsesivno se ponavlja motiv propadanja – zgrada, identiteta, jezika. Kao da je pokušavala da arhivira ono što će svi pokušati da zaborave.
U toj tišini koja je nastupila nakon njenog povlačenja, krije se precizan portret društva koje nema kapacitet da se nosi sa sopstvenim marginama. A baš tamo je Sonja stvarala.
U jednom od svojih poslednjih intervjua rekla je:
Bilo mi je jasno da ću, ako ostanem verna sebi, biti skrajnuta. Ali ja nisam znala drugačije da živim.
Zato Sonja nije samo sećanje. Ona je podsetnik. Da umetnost može da bude izbor protiv zaborava. Da žena može da bude glas, čak i kad je niko ne sluša.
Nema komentara