Žena koja je pronašla pol: Priča o zaboravljenoj genetičarki čije otkriće danas ne možete zaobići.
U vreme kada je nauka gotovo pa isključivo bila rezervisana za muškarce, jedna tiha, ali uporna žena upisala je svoje ime u istoriju genetike. Neti Marija Stivens rođena je 1861. godine u malom mestu Kavendiš, u Vermontu. Majka joj je umrla dok je još bila samo devojčica, a porodica se preselila u Masačusets. Tamo se odmah istakla u školi kao jedna od najboljih učenica, fascinirana prirodom i knjigama. Ali, zbog statusa žena tog vremena, nije joj bio predodređen put akademskog života, već je postala učiteljica.
Foto: commons.wikimedia.org
Deceniju i po radila je svoj posao, štedeći svaki cent. Nije imala ambicije oko stvaranja porodice, već je isključivo želela da se ostvari u nauci. Kada je napunila 35 godina, upisuje Univerzitet Stanford, gde završava osnovne i master studije iz biologije. Dobija stipendiju i seli se na Bryn Mawr College, elitnu žensku školu. Tamo upoznaje svog mentora, Tomasa Hanta Morgana (koji će kasnije dobiti Nobelovu nagradu). On, pored velikog uticaja, otvara joj vrata laboratorije. U svojim četrdesetima tek počinje da gradi karijeru – proučavajući ćelijsko deljenje, razmnožavanje insekata, strukturu ćelijskog jezgra. Odlazi u Italiju i Nemačku na dalje usavršavanje, i to bez pomoći ili podrške naučnih krugova!
Godine 1905. objavljuje rad koji će promeniti genetiku za svagda: proučavajući brašnjanog crva (Tenebrio molitor), otkriva dva tipa spermatozoida – jedan sa velikim hromozomom (X) i jedan sa malim (Y). Ženke imaju samo velike hromozome i zaključuje da je mužjak taj koji "donosi" pol deteta – ako se spoje dva X, rodiće se žensko; ako se spoje X i Y, biće muško. To je odmah bilo monumentalno, jer su sve dotadašnje teorije pale u vodu zbog njenog oka pod mikroskopom.
U to vreme, slične zaključke objavljuje i naučnik Edmund Vilson. Iako su njihovi radovi bili potpuno nezavisni, Netina analiza bila je mnogo temeljnija i jasnija. Ipak, u narednim godinama, svi naučnici su citirali Vilsona, a Stivens je ostajala „ona tiha dama“. Ostala je bez profesorskog zvanja i nikada nije dobila priliku da vodi svoju laboratoriju. Čak ni njen mentor Morgan kasnije nije pominjao njen doprinos, i kada je radio na naslednim osobinama.
Do smrti je objavila više od 40 naučnih radova, uglavnom iz oblasti ćelijske biologije, embriologije i genetike. Svaki crtež pod mikroskopom radila je pedantno i ručno, sa preciznošću robota. Umrla je od raka dojke 1912. godine, u 50. godini života. Bryn Mawr joj je na kraju ponudio profesorsko mesto – prekasno, pred njenu smrt.
Dugo je ostala zaboravljena, i u knjigama je pominjana fusnotom, skoro uvek bez titule. Tek krajem 20. veka, istoričari i naučnici počinju da sagledavaju njen značaj. Primljena je u Nacionalnu kuću slavnih žena 1994. godine. Naučne institucije u SAD-u nose njeno ime, a Google joj je posvetio "doodle" 2016. godine. Danas – učimo o njoj, predajemo o njoj i sve više pridajemo značaj njenom imenu.
Ona nije bila revolucionarka sa megafonom, već sa mikroskopom. Neti Stivens možda nije doživela svoju slavu, ali je njeno otkriće govorilo umesto nje. Možda ne toliko glasno, ali vremenom svet je uspeo, koliko je to moguće, da ispravi svoju grešku. Ponekad je teško prihvatiti nepravdu, ali čovečanstvo nije uvek zrelo za velike ljude.
Nema komentara