Dragana Arsić je ekološka aktivistkinja iz Novog Sada. Članica je Pokreta Odbranimo šume Fruške gore. Početkom 2022. godine nominovana je za međunarodnu nagradu koja se dodeljuje borcima za ljudska prava „Front Line Defenders Award“. Nominovala ju je Međunarodna ekološka mreža „Alpe Adria Green“ sa sedištem u Sloveniji.
Foto: 021
Sa Draganom smo za Univerzitetski odjek razgovarali o ekologiji, divljoj gradnji, ali i o aktivizmu uopšte, sa posebnim osvrtom na to kako se ona oseća kao aktivista u današnjem društvu.
Da li problem predstavljaju pojedinci sa kompanijama koje ilegalno zauzimaju površine nacionalnog parka i njihova povezanost sa državnim organima ili nedostatak građansle svesti o ekologiji?
-To jeste povezano jedno sa drugim, ali kada se poredi, odgovornost na državi je mnogo veća. Problem je sa institucijama nadzora i kontrole, nadležnim ministarstvom. Najveća odgovornost leži na donosiocima odluka(ministarstvo) i na pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode koji je zaslužan za odobravanje gazdovanja sa šumama nacionalnog parka kompaniji „Galens“ koja je uzurpirala površine na Fruškoj gori. Takođe javno preduzeće „Nacionalni park Fruška gora“ snosi odgovornost jer ne koristi svoja ovlašćenja za upravljanje parkom, kao u primeru kamenoloma „Kišnjeva glava“ gde smo otkrili da su dva meseca radili bez dozvole. Uprkos našem apelu nadležnim inspekcijama rudnik je radio još dve godine, sve dok pre par meseci jedan radnk nije pao sa litice i izgubio život, tek onda je rudnik zatvoren. U pitanju je sprega svih tih državnih organa koja ne radi svoj posao.
Koliko je za sprečavanje ovakvih slučajeva važno podizanje svesti ljudi o ekologiji?
-Priča o podizanju svesti traje već dvadeset godina. Ali, bez konkretnih inicijativa i proaktivnog delovanja podizanje svesti ne znači ništa. Mi imamo dobru zakonsku regulativu, koja još uvek mora u nekim delovima da se uskladi sa evropskim standardima za očuvanje prirode, ali ona se na najgori, najbrutalniji način krši. Tek 2018. godine u Srbiji se stvaraju ekološke inicijative koje su promenile nešto.
Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u nacionalnom parku Fruška gora?
-SPC je dobila četvrtinu nacionalnog parka, negde oko šest hiljada hektara šume u procesu restitucije, uprkos savetima stručnjaka koji su tražili da se crkva obešteti tako što će joj biti dodeljeno poljoprivredno zemljište. Niko nije poslušao stručnjake i doneta je politička odluka. Crkva je najstarija korporacija i zbog takozvanog „ekonomskog“ gazdovanja sa šumama SPC može da seče stabla, da profitira od toga i ne plaća porez na to.
Zbog čega javno preduzeće dozvoljava ekonomsko "gazdovanje" šumama u nacionalnom parku?
-To je njihov najveći prihod, sedamdeset odsto njihovih sredstava dolazi od komercijalne seče šuma i sa time finansiraju plate radnika. Oni imaju slab kapacitet, zaposleni su šumarski inženjeri i partijski postavljeni ljudi. Seča šuma je laka zarada. Samo tri odsto šume u parku se ne seče, odnosno samo tri odsto je u prvoj zoni zaštite. Ostatak šume se seče na komercijalni način.
Da li mislite da su vlasnici privatnih firmi koje su zadužene za seču šuma na neki način povezani sa državom?
-Jesu, i mi smo otkrili jedan takav slučaj. Od 2018. godine imali smo oko 40 inspekcijskih prijava. U jednoj od tih prijava mi smo na terenu otkrili da se trupci posečenih stabala tovare bez žiga, to jest oznake koje svako deblo mora da ima i na kojoj su napisane informacije o vlasništvu, kvalitetu itd. Odmah nakon toga smo kontaktirali policiju i inspekciju koja je stvarno brzo došla i konstatovala da smo u pravu. Snimili smo ceo događaj uživo i objavili na Fejsbuku, posle par dana sam počela da dobijam dokumenta od nekog insajdera iz te firme, i dan danas ne znam ko je to. U dokumentima firme, koju smo zatekli da je radila nezakonitu aktivnost, otkrili smo da je povezana sa Radivojem Kaurinom, državnim službenikom (Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede). Pomoću dostavljenih dokumenata iz APR-a saznali smo da je on osnovao tu firmu koja seče šume i posle prebacio njeno vlasništvo na jednu strugaru. Posle konsultacija sa advokatom podneli smo krivičnu prijavu protiv pet lica, uključujući ovog državnog službenika. Međutim, nakon dve godine od prijave nije počeo ni predistražni postupak. To govori koliko je teško otkriti sve ilegalne aktivnosti u šumarstvu, u svetu je to jako teško. Drugi problem predstavlja to što su ti subjekti umreženi i to je sistemska korupcija koju je najteže otkriti, jer su povezani sa državnim činovnicima, institucijama i policijom.
Da li je isti slučaj sa firmom „Galens“ u izgradnji objekata na Fruškoj gori?
-U suštini jeste. Vlasnici „Galensa“ imaju privatne parcele na Fruškoj gori, ali su ogradili pet parcela koje su u nacionalnom parku, iako u zakoniku za očuvanje životne sredine svaki vlasnik zemljišta u nacionalnom parku mora da dozvoli slobodan pristup građanima. Reč je o najgrubljoj uzurpaciji zemljišta koja je moguća samo zato što su dobili zeleno svetlo od pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode. Podneli smo krivične prijave suvlasnicima „Galensa“ Sanji i Nebojši Petrić, bivšem direktoru nacionalnog parka i predsedniku opštine Beočin. Oni nemaju svest o prirodi, zajedničkom dobru i očuvanju nacionalnog parka. Izgradili su nelegalni put do svog imanja i posekli više hektara hrastove šume kako bi imali pristup privatnom zemljištu, čak se u samom izveštaju o izgradnji puta ne skriva lični interes vlasnika Galensa.
Pokret „Odbranimo reke Stare planine“ je bio uspešan u sprečavanju izgradnji mini-hirdoelektrana, šta je potrebno da takava vrsta pokreta bude uspešna na Fruškoj gori?
-Ipak se problemi sa hidroelektranama razlikuju od problema sa šumama. Tamo je u pitanju bilo direktno kršenje zakona, dobijali su nezakonite građevinske dozvole i ljudi su mogli da se bore za pojedinačne slučajeve na rekama Stare planine. Ovde je u pitanju neadekvatna zakonska regulativa, potrebno je promeniti zakon o zaštiti prirode i zakon o šumama na takav način da se šume ne tretiraju kao ekonomski resurs to jest sa prioritetnom ekonomskom namenom već da im prioritetna namena bude ekološkosocijalna i kulturnorekreativna. Kod nas je u pitanju dugotrajna borba za promenu regulative. Zbog toga su nam potrebni saveznici u ovoj borbi. Radimo na tome da nam pomognu Pokrajinski i Republički zavod za zaštitu prirode, kao i akademska zajednica.
Da li mislite da mediji odgovorno izveštavaju ili treba da posvete više vremena ovoj temi?
-Apsolutno treba da se bave ovom temom više. RTS kao medij ima veliku odgovornost prema javnom mnjenju da izveštava o ekološkoj borbi, ali se to, nažalost, ne dešava.
Kako pokazati da pojedinac stvarno može da prouzrokuje neku promenu u društvu?
-Svojim primerom, narativom i načinom borbe. Nemam potrebu da me neko potapše po ramenu ili tako nešto, ceo život imam crtu posvećenosti i borbe prema nečemu, sve što sam radila je tako. Posvećenost je važna ali ona mora biti iskrena. Ceo život sam vezana za šumu i prirodu i ona je moja velika ljubav. Sa druge strane, osećaj borbe za javno dobro je lep. Jako je bitno da u borbi budemo beskompromisni, da znamo da postoje linije koje ne prelazimo i time gradimo kredibilitet. Imala sam sreću da sam delila stavove sa ljudima sa kojima sam započela borbu. Nismo želeli da samo kačimo slike na društvenim mrežama i kontempliramo na temu uništavanja šuma već da krenemo u institucionalnu borbu. Aktivisti često upadaju u zamku da kritikuju deo javnosti koji nema razvijenu svest o ekologiji ili ne reaguje na loše promene u prirodi. Ja mislim da je to pogrešno. Važno je svojim primerom i narativom privući što veći broj građana bez kritikovanja zbog toga da li je neko bio na protestu ili ne. Primer na Staroj planini pokazuje da je moguće da se lokalne zajednice same organizuju i očuvaju prirodu a to je najvažnije.
Da li ste doživeli osude zbog toga što ste aktivistkinja?
-Ja lično nisam imala takvih iskustava, čak ni na društvenim mrežama. Znam da sada taj termin može da ima neku vrstu pežurativnog značenja ali to je samo zbog režimskih medija koji stvaraju takvu sliku. Često kažem da nisam aktivistinja već društveno angažovana građanka. I bilo bi dobro da što veći broj građana bude društveno angažovan, posebno mislim na akademsku zajednicu, koja je itekako odgovorna za sadašnju situaciju.
Koliko je ekologija važan deo nekog političkog programa za glasača?
-Još uvek nedovoljan, ali vremenom postaje sve bitniji. Trenutno neke stranke više svog programa posvećuju ekologiji. Takođe mislim da će zbog gorućih ekoloških pitanja u Srbiji mnogi dobijati i gubiti glasove na sledećim izborima.
Da li ste se bavili aktivizmom u mladosti?
-Ne na ovaj način, ali uvek sam se borila za zajedničko dobro. Pre nego što sam završila fakultet, morala sam da se zaposlim zbog novca. Prvi posao mi je bio kao sekretarica u mesnoj zajednici u opštini Šangaj. Menjala sam tadašnju sekretaricu koja je bila na trudničkom bolovanju. Saznala sam da ta opština nema kanalizaciju i rešila da pokušamo da je uvedemo. Kao sekretar sam podnela zahtev gradu, pozvala funkcionere i sazvala ondašnji zbor građana i organizovali smo čišćenje kanala.
Koliko sudskih postupaka ste dobili zbog ekološkog aktivizma?
-Pet tužbi smo dobili do sada i sve su od suvlasnika „Galensa“ Sanje i Nebojše Petrić. Četiri smo dobili na sudu sa prvostepenim presudama i jedan postupak je još uvek u toku. Oni su se žalili na prvostepene presude i ceo proces će potrajati dok ne dobijemo drugostepene presude. Takođe sam imala brojne informativne razgovore u policiji - ali to je sve deo aktivizma.
Može li se, u pogledu finansija, živeti od ekološkog aktivizma?
-Smatram da se ne živi od ekološkog aktivizma, već da se za ekološki aktivizam živi.
Nema komentara