“Mislim da mi je psihoterapija zapravo doprinela sveopštem boljitku psihofizičkog stanja i da mi je pomogla i u tome da se malo manje plašim”
Iako su stigmatizacija i tabuizacija mentalnog zdravlja sveprisutni u društvu, ipak se čini da su mladi, a posebno studenti spremniji da se suoče sa problemom depresije ili ankisoznosti. Iako najnovija istraživanja ukazuju na to da je mentalno zdravlje kod mladih pogoršano od početka pandemije, oni su bili jedni od onih koji se nisu bojali da potraže pomoć.
Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pod nazivom "Život mladih u Srbiji: uticaj kovid-19 pandemije” između ostalog bavilo se i mentalnim zdravljem i osećajem bezbednosti tokom pandemije. Kako ističe sagovornik Univerzitetskog odjeka Jovan Grubić, posledice po mentalno zdravlje koje pandemija sa sobom nosi, još uvek nisu poznate.
U istraživanju KOMS-a čak 16,3% mladih odgovorilo je da se tokom vanrednog stanja osećalo ugroženo. Sličan odgovor dala nam je i studentkinja Divna Prusac, koja je tokom pandemije posećivala i psihoterapeuta.
“Ja sam na psihoterapiju krenula u maju prošle godine i išla sve do kraja septembra. Razlog zašto sam ja odabrala da odem je i bila upravo pandemija koja me je poprilično potresla na svakom nivou moje ličnosti i bića. Neki drugi razlog je zapravo bio i to što sam u jednom vrlo osetljivom periodu života i trebalo mi je neka vrsta asistencije – da vidim šta ću sa sobom, šta ću sa budućnošću, gde stojim sa prošlošću i slično”, objašnjava Prusac.
Mladi osećali veliki strah tokom vanrednog stanja
Kako i piše u KOMS-ovom istraživanju, najveći broj mladih, više od dve trećine je tokom vanrednog stanja osećao strah da se ne zarazi pa da ugrozi porodicu i strah da se ne zarazi neko od njihovih bližnjih. Manje od jedne trećine mladih su imali strah da se ne zaraze, dok je oko jedne četvrtine mladih osećalo strah da ne završe u bolnici i strah od smrti.
Divna Prusac smatra da je bila jedna od uplašenijih za vreme pandemije, ali i da joj je psihoterapija doprinela osećaju sigurnosti.
“Ja zapravo mislim da sam bila jedna od onih koji su bili malo više uspaničeni i uplašeni korone, ali mislim da mi je psihoterapija zapravo doprinela sveopštem boljitku psihofizičkog stanja. Tako da mislim da je pomogla i u tome da se malo manje plašim, jer mi se čini da sam baš tamo negde na leto i jesen bila značajno manje uplašena nego ranije”, objašnjava Prusac.
Iako je na 17,6% mladih izolacija uticala dobro ili jako dobro, veliki procenat mladih, više od polovine ispitanika, smatra da je izolacija na njih uticala loše ili jako loše. Procenat mladih koji smatraju da izolacija nije uticala niti dobro, niti loše je 29%.
Ipak, psihoterapeut Jovan Grubić ističe da se još uvek ne može proceniti kakav uticaj pandemija ima na zdravlje, kao ni kakve će posledice doneti.
“Mi u suštini još uvek ne znamo kako utiče na studnete. Mi ne znamo na koji način to utiče na naše telo, koliko dugo će da traje, koje su neke stalne posledice, da li ima tih stalnih posledica… Baš zato što ne znamo, nemamo jasne informacije, a to i dalje traje, dolazimo do anksioznosti. Vremenom negde dođe možda i do paničnih napada, a može i da dođe do depresije. Zašto da dođe do depresije i anksioznosti? Iz prostog razloga zato što kad ste toliko dugo pod strahom dolazi do stresa. Kad ste toliko dugo pod stresom, stres utiče na anksioznost, utiče na imuni sistem, kao i na nervni sistem. I sad, kako utiče na imuni sistem, pa se negde onda čovek lakše razboli, tako ovde kad utiče na nervni sistem lakše se dođe do anksioznosti, lakše se dođe do depresije, lakše se dođe do paničnih napada, ili nečeg mnogo ozbiljnijeg”, objašnjava Grubić.
Kako prepoznati anksioznost?
“Ukoliko nešto nije više funkcionalno– da li je na primer to odnos sa roditeljima, odnos sa partnerom ili pak ne možete da učite više, ili ne možete na poslu da odradite stvari koje ste pre uspevali, niste dovoljno produktivni… Koja god opcija da ne funkcioniše, tu pretpostavljamo onda da postoji neki problem”, objašnjava Grubić.
Šta je uopšte anksioznost?
Anksioznost predstavlja neodređeni strah, koji je neosnovan i iracionalan. Kako objašnjava psihoterapeut Jovan Grubić, baš zbog toga se javlja problem.
“Ako je nešto neodređeno, mi ne znamo kako da se čuvamo od toga. Ako imate nekog predatora koji u neodređeno vreme na neodređeni način treba da vas napadne, vi ne znate kako da se suočite s tim. Kada ste stvarno u situaciji gde ste ugroženi, javlja se strah. Tada se vaše telo priprema – ili će da beži, pa će krv i kiseonik da odu u noge, ili će da proceni negde da ima dovoljno kapaciteta da se izbori sa tim, pa da to ode u ruke. Međutim, kod anksioznosti vi ne znate kada će to da se desi i vi ste konstantno u fazi tog straha. Onda zbog toga dolazi do nekih simptoma, kao što su lupanje srca. Zašto lupanje srca? Srce pokušava taj kiseonik da odvede u noge, ruke. Potom gušenje. Zašto gušenje? Zato što previše kiseonika uzimamo. To vidite u filmovima – da u avionima kada neko ima paničan napad daju mu kesu, zato što treba da počne da uzima više ugljendioksida, a ne kiseonika. Onda može da dođe i do vrtoglavice. Zašto vrtoglavice? Pa već toliko dugo ste pod stresom da vaše telo više nema kapaciteta da se suoči sa tom situacijom koja traje, traje, traje i traje”, objašnjava Grubić.
Kako se izboriti sa anksioznošću?
Jovan Grubić savetuje da se osobe koje se osećaju anksiozno jave psihoterapeutu ili psihijatru. On ističe da će oni objektivnije moći da sagledaju probleme sa kojim se te osobe suočavaju, ali i da već imaju jasne tehnike koje mogu iskoristiti. Ipak, ukoliko ne postoji mogućnost da se ode na psihoterapiju, Grubić predlaže nekoliko opcija koje mogu biti od pomoći:
Zašto se odlazak kod psihoterapeuta odlaže ili u potpunosti izbegava?
“Uglavnom je kod nas takva opcija da ukoliko nekog boli zub, on ne ode odmah kod stomatologa, nego čeka neki trenutak gde to postane agonija i onda zaista ode. Slična situacija i jeste sa terapijom, s tim da postoji i opcija da je to negde tabu tema – da zaista ako ti ideš kod terapeuta neko će ti reći da si lud, da ne treba da se druži sa tobom, i slično. Kod studenata primećujemo da imaju malo manje te tabu teme i negde pre zovu studenti nego ostatak nekih grupa društva. Po meni je to zato što su možda malo otvoreniji i malo drugačije posmatraju taj problem”, smatra Grubić.
Studentkinja Divna Prusac smatra da ljudi generalno nisu dovoljno emocionalno i psihološki pismeni, te da to dovodi do nepoverenja u psihoterapiju.
“Mislim da sa jedne strane postoji glorifikacija mentalnih bolesti koja, po mom mišljenju, dolazi iz te neke multimedijalne sfere, digitalnog života oko nas – bar to primećujem kod mnogo mladih ljudi sa kojima komuniciram. Sa druge strane, postoji i velika doza stigmatizacije, zato što smo mi generalno kao narod, mada kao i ljudska vrsta, emocionalno i psihološki nepismeni. Mi nismo introspektivni – nismo navikli da komuniciramo sa drugima o svojim osećanjima, potrebama i teškoćama. Tako da, prosto, logično je da će neko sumnjati u blagodeti psihoterapije ako je odrastao u takvom svetu”, zaključuje Prusac.
Nema komentara