Monodrama „Major i Helena“ je projekat inspirisan knjigom Maje Bekčić Petrović u produkciji Pozorišta „Promena“ i produkcije „Oblak“. Režiser i glumac predstave, Aleksa Jovičić, bazirao je svoj master rad na životnoj priči trans i kvir aktivistkinje Helene Vuković, nekadašnjeg majora Vojske Republike Srbije. Premijera je održana 24. decembra, a poslednje izvođenje dogodilo se ponovo 22. januara. Priča prati tok Heleninog izvanrednog života i njenu ličnu evoluciju, kao i nepravdu, bol, radost i lepotu trans/kvir života u Srbiji. Koreografiju dela odradila je Aleksandra Pejić, scenski pokret Igor Greksa, a scenografiju Jovana Dugonjić i Snežana Tomašević. Dizajner zvuka je Filip Gotovac, a bend „Glasovi iz unutrašnjosti” čine Živan Popović, Aleksa Petrović, Ilija Marjanović i Milan Vićić. Dramaturškinja dela ,,Major i Helena”, Divna Stojanov, otkriva proces kreiranja nečega ovako intimnog.
Foto: Predstava ''Major i Helena''
Kako je nastala ideja da se biografska knjiga „Major i Helena“ dramatizuje?
- Ova priča je uzbudljiva jer u svojoj suštini sadrži dualnost, odnosno sukob što je i najvažnije za dramu – postoji sukob između militantnog, patrijarhalnog, tradicionalnog i konzervativnog milje kakav je vojska i liberalnog, progresivnog sveta LGBTA+ zajednice. Takođe, ideja nije bila da se na pozornicu postavi aktivistička drama koja je namenjena samo LGBTA+ zajednici već predstava koja govori o drugima i drugačijima, o hrabrosti i nužnosti da se bude autentičan i prirodan i da pruži utehu onima koji se osećaju usamljeno. Ili kako to Goblinova pesma na kraju predstave kaže Kada mislis da si sam/ mi smo ovde/ ima nas gomila.
Koliko dugo je trajao proces dramatizacije?
- Dramatizacija se odvijala kroz etape i trajala je nekoliko meseci sa prekidima. Prvo sam čitala roman, sve moguće intervjue sa Helenom, razgovarala sam sa njom i sa drugim trans osobama jer sam želala da čujem što više njihovih iskustava i, na kraju krajeva, da razumem kako se osećaju i sa kojim poteškoćama se suočavaju. Prilikom dramatizacije mi je bilo važno da se kod publike ne izazove saželjenje prema trans osobama i da predstava ne postane još jedna pamfletska, aktivistička predstava koja komunicira samo sa LGBTA+ osobama.
Koje su bile prepreke prilikom procesa pravljenja predstave?
- Imala potrebu da dopisujem i domaštavama Helenin život, da razmišljam kako bi dramaturgija bila bolja ukoliko bih dodala određene scene, ali sam se uvek podsećala da postoje etički principi kojih se pre svega moramo držati, da mi stvaramo dokumentarnu predstavu, o stvarnoj ženi i njenim stvarnim odlukama koje su uticale na mnoge ljude u njenom životu.
Da li je forma monodrame izazovnija od pisanja drame sa više lice ili, naprotiv, pruža više mogućnosti?
- Sve zavisi od priče. Ona određuje formu. Iako se u komadu pojavljuju drugi likovi, fokus je na Heleni zbog čega je forma monodrame najadekvatnija.
Kakve su reakcije na predstavu?
- Čini mi se da je publici predstava izuzetno zanimljiva i da poneki dolaze vođeni željom da saznaju šokantnu priču i šta se krije iza velikog skandala koji se desio u Vojsci, ali da se do kraja prepuštaju i prate unutrašnji sukob u jednom čoveku koji je nalik nama i da ih više ne zanima samo voajersko gledanje trača već priča, unutrašnji lomovi u čoveku… Drago mi je da se publika smeje jer mi je humor generalno veoma važan u pisanju i takođe pomaže da Helenina priča bude živa. A i Helena je po svojoj prirodi vrlo duhovita žena.
Kako je Helena reagovala?
- Verujem da je za Helenu stvaranje predstave bilo najemotivnije. Mogu samo da zamislim koliko je teško i hrabro izložiti se publici u tolikoj meri i koliko poverenja je morala da ima, pre svega u Aleksu, a onda i u celu ekipu. Ne mogu da govorim u njeno ime, ali čini mi se da je bila oduševljena kada je prvi put pogledala predstavu. Drago im je da je do sad došla na svako izvođenje, da nas podržava, bodri i da veruje u predstavu.
Nema komentara