Deca svoje roditelje doživljavaju iz najprirodnijeg ugla, a to je da su oni samo mama i tata. Nisu svesna da njihovi roditelji imaju i partnersku ulogu i da, ukoliko dođe do nesuglasica na tom polju, to ne znači da prestaju da budu roditelji. Razvod može da bude vrlo traumatičan za decu, pogotovo ukoliko se desi tokom detinjstva, jer tada dete nije sposobno kritički da razmišlja i ne može da shvati zašto odjednom njegovi roditelji ne žele da žive zajedno. Razvod ne započinje na sudu. Najčešće se dešava da je dete prinuđeno da sluša svoje roditelje kako se svakodnevno raspravljaju i prebacuju krivicu jedno na drugo. Nije retka situacija da zbog razvoda roditelja dete popusti u školi, ili pak bude pod pritiskom da mora da ima sve petice, kaže učiteljica Sanja Savić.
„Pre par godina imala sam situaciju gde sam kod devojčice primetila da su se dogodile promene, i fizičke i psihičke. Ona se drugačije oblačila, imala je neočešljanu kosu. Kada mi se obraćala nije me gledala u oči, imala je povećanu tremu kada je trebalo da mi preda domaći zadatak, imala je i povećanu odgovornost jer je majka od nje očekivala da ima sve petice kako bi, preko deteta, dokazala ocu da je ona super mama. Sa druge strane, imala sam dete čiji su roditelji takođe bili u procesu razvoda. Taj dečak je skroz promenio ponašanje. Nije bio zainteresovan za nastavu, spavao je na času. Takođe, krivio je sve oko sebe, imao je burne reakcije i nesuglasice sa drugom decom iz odeljenja“, kaže Sanja i dodaje da je roditelji nisu obavestili da su u procesu razvoda, što je velika greška, jer bi u tom slučaju pronašla način kako da pomogne detetu.
Foto: Freepik
Dečaci i devojčice imaju prava na svoja osećanja i različito podnose saznanje da se roditelji razvode. Emocije koje tada nastaju mogu biti najrazličitije: od besa, tuge, zbunjenosti, ljutnje, razočaranja. Često se dešava da dete ima više pomešanih osećanja koja ne može da definiše. Kod mlađe dece preovladava strah ili krivica, dok se kod adolescenata javlja bunt, bes, pa čak i sukob sa roditeljima. Veoma je važno da se detetu objasni da su sva ta osećanja normalna, pa čak iako su ljuti na roditelje zbog novonastale situacije. Strah je takođe prisutan kod dece u tom periodu, jer se gubi rutina koju je dete imalo pre samog razvoda, odnosno odlazak u vrtić ili školu, promena adrese, adaptacija na to da žive samo sa jednim roditeljem. Veoma je važno da dete u tom periodu pronađe osobu na koju može da se osloni, kaže psihološkinja Katarina Majkić: „Ako dete ima osobu koju vidi kao podršku i koja će uvek biti tu za njega šta god da oseća u tom trenutku, mnogo će lakše prevazići problem, neovisno od njegovih karakternih osobina. U tom periodu mu je potrebna odrasla osoba, nekada to može biti baka ili neko drugi iz mreže podrške koga dete dobro poznaje, s kim je u nekoj bliskoj vezi“, kaže Katarina i dodaje da je za svaku promenu potrebno vreme i da ne treba očekivati da će se dete odmah navići na nov život kao i da detetu treba da se objasni da nije krivo zbog razvoda roditelja.
Nelagoda kod dece, usled razvoda, pojačava se kada se u ceo proces uključi Centar za socijalni rad ili sud. Ukoliko roditelji ne mogu da se dogovore oko starateljstva, nego deca moraju da odluče sa kim će živeti, to stvara dodatan pritisak na njih. Način na koji će dete prihvatiti razvod zavisi od uzrasta i porodičnih okolnosti. Ako je u pitanju neka ekstremna situacija, gde je jedan roditelj maltretirao drugog, dete razvod može da doživi kao neki vid olakšanja. Važno je da roditelji nikada ne kriju od dece šta će biti sledeći korak u njihovom životu, da pokušaju da objasne deci kako će izgledati njihov život, jer ako to ne urade mogu kod deteta da izazovu dodatno uznemirenje.
Veoma su retki slučajevi kada uspeh u školi ne trpi zbog razvoda. Tada je potrebno reći detetu da će dobiti priliku da se pobrine za ocene kada bude bilo spremno da uči, kao i da se detetu pruži podrška u vidu smanjenog kriterijuma jer je emotivna stabilnost i fokusiranost neophodna kako bi dete nesmetano moglo da obavlja školske aktivnosti, kaže pedagoškinja Jelena Kuridža. „Regresija je česta pojava u ovim slučajevima, što se može primetiti u tome da dete odjednom traži pomoć oko stvari kojeje do tada samostalno obavljalo. Privrženiji je učiteljici, traži više pažnje i podrške. Poželjno bi bilo da se učitelju ili odeljenskom starešini skrene pažnja na nove porodične okolnosti kako bi se učeniku pružila dodatna podrška tokom ovog procesa“, kaže Jelena i dodaje da je neophodno da roditelji deci daju do znanja da su njihove potrebe i želje i dalje na prvom mestu.
Nema komentara