Na ovogodišnjem „ZagrebDoxu“, desetom po redu međunarodnom festivalu dokumentarnog filma, koji se svake godine održava u Zagrebu i koji se završio prošlog vikenda, pojavio se jedan naizgled običan film, s opet naizgled običnom tematikom.
foto: zagrebdox
Onaj ko je zavirio u dvoranu za vreme projekcije filma „Beleške o slepoći“, imao je tu čast da zbog ovog posebnog filma ostane prikovan za sedište. Film je dramatizacija koja prati pisca koji je tokom svog života oslepeo, te je od tada naredne tri godine vodio audio dnevnik.
Već je postalo ukorenjeno da, kad nam je dobar dan, kad je lepo vreme i kad smo veseli -uskliknemo „Carpe diem“, odnosno iskoristi dan! A kako da ga zaista iskoristimo? Kako, kada ustanemo, spoznamo koliko smo mi zaista srećni? Je li to možda neki veseli događaj koji nas je obradovao, je li to neka nama draga osoba, je li to pristigla plata na račun ili miris maminog ručka?
Ova tematika pokrenula je u gledaocima izvesnu reakciju i dozu pomešanih osećaja, i svako je nakon projekcije izašao malo svesniji kako da ceni to što nam je priroda skoro svima dala. Skoro svima. Ljudi koji imaju poteškoća s vidom ili neki drugi zdravstveni problem znaju malo jasnije koji je to osećaj.
Andrea (24), studentkinja medicine, prokomentarisala je:
- Oko 80 odsto informacija nam pristiže putem vida, svakako da je važan, a s obzirom da nosim sočiva, znam da cenim svoje oči i to što imam sposobnost da vidim. Neko ko nosi naočare ili sočiva zna o čemu se radi. Ljudi obično kukaju kako im se pokvario lift pa zbog toga moraju peške do trećeg sprata, a onda ih udari auto, ostanu paralizovani i tek tada počnu da razmišljaju kako bi bilo lepo da mogu da potrče do tog istog trećeg sprata, koji nije toliko daleko kao što je bio pre par nedelja. Svako kuka za onim što mu fali.“
U tih 12 minuta publika je ostetila prosvetljenje koje je manifestovala kroz konstataciju – pa ja vidim! A onda, ko je zatvorio oči i prepustio se utisku, možda je mogao da zamisli pitanja poput - da znate da ćete jednog dana ili uskoro ostati slepi, šta biste pokušali da zapamtite? Da li biste prelistavali stare fotografije iz albuma ili živeli za danas, kako bi što više toga zapamtili do trenutka kada ćete ostati u „mraku“? Da li biste nakon ovih pitanja rekli da ste srećni i zahvalni?
Sonja (24) profesorka engleskog jezika i osoba koja se bavi verbalnom komunikacijom, jezikom i prevođenjem, odgovorila nam je na pitanje da kad bi već morala birati, radije bi ostala bez sluha nego vida.
- Imam svest o tome koliko sam srećna što dobro i jasno vidim, što ne moram da koristim nikakva vizuelna pomagala. Ponekad razmišljam i drago mi je kad tako pogledam u daljinu, a sve je kristalno jasno.
Jedno od pitanja koja su proganjala publiku bilo je i ovo: da li bi uspeli da zapamte svoje lice? Lica njima najdražih ljudi? Složili su se da bi većina odmah otišla i svoj novac potrošila na putovanja; na to da pogledaju i dožive što više toga, a, kažu, najbolje je pamtiti šta je sada tu, šta se sada događa. Fascinantno je kako se ljudi fokusiraju na sadašnjost kad im spomenete da mogu biti zakinuti za nešto u budućnosti, a inače žive u prošlosti ili ne žive uopšte.
Specijalistkinja opšte medicine doktorka Višnjić rekla je da ljudi ne znaju generalno da cene svoje zdravlje i dodala:
- Mislim da ljudi nisu svesni što znači imati dobro zdravlje. Malo više imaju saznanja i straha od gubitka vida. To je nešto što obično spominju.
Ljudi danas vrlo malo čine zarad očuvanja sopstvenog zdravlja. Čini se da je to stanje kolektivne svesti. Tek kada se nešto desi, ljudi razmišljaju o problemu. Muzičari su nam, recimo, napomenuli da iako napamet znaju raspored bubnjeva i raspored žica na gitari, ne bi se mogli privići na mrak, no kad smo prisiljeni na nešto, možemo samo da se prilagodimo.
Ne možemo da predvidimo našu budućnost. Ono što možemo jeste da damo sve što je u našoj moći da očuvamo zdravlje, kao i da nikada ne dopustimo da izgubimo bitku zvanu potraga za srećom. Neka nam ovo bude jedan od pravih podsticaja za uzvikivanje „Carpe diem“!
Nema komentara