Žarko Erdelji je naizgled običan Novosađanin. U svojim je srednjim godinama, iz Petrovaradina je, završio je srednju elektrotehinčku školu. Prosečan stanovnik Srbije, neko bi rekao. Međutim, Žarko za život ne zarađuje popravljajući žice u nekoj zgradi ili penjući se po banderama. On već oko 15 godina za život zarađuje u kampusu Univerziteta u Novom Sadu.
Svakodnevno na ulicama Novog Sada vidimo ljude kako zarađuju pare. Normalno, živimo u zemlji u kojoj nema posla i u kojoj ne može svako da radi i u kojoj ne žele svi da rade. Neki od tih ljudi prose, drugi sviraju i pevaju, a Žarko – čita poeziju.
– Bilo je tu svega. Prvo sam prodavao čokolade, pa sam sviruckao klavijature i prodavao slike i skulpturice koje sam pravio od građevinskog materijala – kaže on, sećajući se kako je to počelo sa „zaposlenjem” na kampusu – pre par godina sam počeo po malo da čituckam poeziju.
Žarka sam sreo baš u trenutku kada je završavao „smenu”. Krenuo je ka SPENS-u da pojede nešto i popije kafu. Kaže mi da je tu skoro svakog dana od deset ujutro do tri posle podne i da što u prvoj smeni zaradi, troši na obrok na pauzi. Druga mu, kako kaže, ostaje za kasnije. Pominje da ponekad zaradi i dnevnicu kao da je radio neki fizički posao, ali da češće ne zaradi ni polovinu te sume. Mora se živeti od nečega, a on pokušava da živi od onoga što voli.
Dok smo se šetali Stražilovskom ka SPENS-u, pričali smo o poeziji. Od ispita iz književnosti kada sam razgovarao sa profesorom, nisam sreo nikoga ovoliko zainteresovanog za temu. Pričao je sa oduševljenjem o formi klasičara, o lepoti izraza Rilkea. Žalio mi se kako više nema pesama kao što ih je pisao Rembo i kako neki pisci zvuče prepotentno i bez prave poetske snage.
– Čitam ono što me tog dana emotivno pokreće. Prvo sam čitao pisce svetske književnosti, ali sam onda shvatio da se ne slažem uvek sa svime što oni napišu. Tada sam krenuo da čitam svoje pesme, koje sam pisao kada sam bio mlađi i koje sada napišem – objasnio mi je kada sam ga pitao kako bira sa čim će danas da nastupi u kampusu.
Pokazao mi je Žarko malu šarenu sveščicu u koju plavim flomasterom beleži svoju poeziju. Ima tu interesantnih pesama i igara rečima i on mi objašnjava neke od njih. Dok čitam, on mi priča o tome kako su ljudi oko nas previše brzi i da kroz ceo život idu ne obazirući se na stvarnost oko sebe. I zaista, kada vidite Žarka dok čita naglas u studentskom parku, a studentarija užurbano prolazi pored njega, žureći na predavanja ili kući, to se i vidi. On stoji tamo, u svom univerzumu, obaveštavajući svet o nekim čuvenim stihovima ili o nečemu što je on napisao, a oni jure pored njega.
Pričajući sa njim, sa diktafonom u ruci, primećujem kako me ljudi u prolazu gledaju kao čudaka, smejući mi se što snimam razgovor sa tako neobičnom pojavom kao što je on, pa me je zanimalo kako Žarka ljudi vide kada čita. Kao što sam i pretpostavio, i on potvrđuje da ima onih koji mu dobace u prolazu da nije normalan što to radi, ali da ima i onih koji prepoznaju neki stih ili rečenicu, pa zastanu da čuju, a ponekad i da popričaju sa njim. Gitaristu na trgu Slobode verovatno niko ne zove budalom što svira Azru ili Pink flojd, ali poezija očigledno nije stvar poželjna na ulici.
Šetnja sa Žarkom Erdeljijem se završila na istom mesto gde je i počela, u kampusu. Druga smena uskoro počinje i treba zaraditi još koji dinar. Na rastanku, Žarko mi još samo dodaje kako bi voleo da jednom objavi knjigu svoje poezije i da je sam prodaje i promoviše na isti način na koji i sad zarađuje za život – čitanjem u javnosti. Ostavljam ga, a on uzima svoju sveščicu i počinje da čita.
Nema komentara