Ako nešto visoki košarkaši ne mogu ili se strašno muče da savladaju, to je izvođenje slobodnih bacanja. Kako to da prosečan basketaš na školskom terenu može do iznemoglosti da pogađa slobodna bacanja, a neko ko u En-Bi-Ej ligi zarađuje milione, ne može ni sa polovičnom uspešnošću?
Izvor: projectspurs.com
Deandre Džordan je trenutno jedan od najboljih teških centara na svetu, visok 211 centimetara, težak 120 kilograma, košarkaš Los Anđeles Klipersa ima neverovatnu sposobnost da „zaključa” reket, uhvati svaku moguću loptu u vazduhu kao i da monstruozno zakuca. Ove sezone, njegov šut iz igre je 71 odsto (ruku na srce, to su većinom zakucavanja i ziceri), a šut sa linije penala je 41 odsto. Apsurdnost sa njim je išla toliko daleko da su protivnici pred kraj utakmice, kada se lomi rezultat, pravili faulove da bi Džordan išao na slobodna bacanja, pa je bilo i situacija gde je po meču izvodio više od 30 bacanja, a do brojke od 15 pogođenih, nije stizao, tako da je protivnicima to u suštini i uspevalo. Međutim, sudije taj princip sad umeju i da kazne tehničkom greškom za ekipu koja odluči da, kako oni tvrde, „kvari košarkašku igru”.
Nemali broj puta Džordan je sa linije penala imao „er-bolove” (nije dobacio do koša), koji bi do suza nasmejali protivničke navijače, a domaće ostavljali sa izgriženim noktima do živaca i očupanom kosom. Njegov košarkaški brat blizanac Andre Dramond nema mnogo drugačiju priču. Centar Detroita u proseku ima 17 poena i 15 skokova, iz igre gađa 52 odsto, a sa linije penala sramotnih 35 odsto.
Preteča „hakovanja”, kako se simbolično zove slanje visokog igrača na liniju penala, je svakako Šakil O’Nil. On je čak i dobar penaldžija za Džordana i Dramonda, pošto je kroz karijeru šutirao 52 odsto, ali princip Hack a Shaq uglavnom je uspevao protivnicima. Poznato je da je Šakil umeo celo leto da provede svaki dan šutirajući slobodna bacanja uz angažovane trenere iz Litvanije („najšuterskija” zemlja na svetu), ali opet, nije mu to mnogo pomagalo. Mislim, šta je teško? Staneš u stav, namestiš ruku i ubaciš. Stare košarkaške „kajle” bi rekle da je „sve u zglobu”. Postoji i ta teorija da što neko ima šira ramena ili veće šake, sve mu je teže da šutira slobodna bacanja, ali postoji i neko ko ruši tu teoriju. Pa, ko ima veće šake od Bobija Marjanovića?
Marjanović je čovek koji kroz karijeru šutira penale na oko 75 odsto, što je pristojna brojka i za jednog beka, a za centra vrhunska. Zdrav razum kaže da svako može da se dotera na bar 50 odsto samo ako dovoljno trenira, tako da pojedinci smtraju da Deandre jednostavno ne vežba dovoljno bacanja, oslanjajući se na ono što zna. Neki pak smatraju da oni jednostavno nemaju osećaj, i da se njihova igra svodi na fizikalije i atletske sposobnosti i da, da su niži, ne bi mogli da igraju ni u školskoj ekipi. A možda je i sve u glavi? Znaju da ne znaju, pa se onda ruka stegne, još navijači iza mašu i ometaju, a njemu obruč izgleda sve manji, pa ruka trzne taman pre nego što će da ispusti loptu.
S druge strane, Džamal Kroford, košarkaš Klipersa i Džordanov saigrač, ove sezone šutira čak 92 odsto s linije penala i najbolji je u ligi. Kris Pol, takođe saigrač Džordana, čak 88 odsto. U Dramondovoj ekipi, najbolji procenat ima Redži Džekson koji šutira 85 odsto. Eto, pa nek bar potraže savet od njih, jer je pomalo i sramotno da profesionalni košarkaš, koji zarađuje 20 miliona dolara po sezoni kao što je to u slučaju Deandre Džordana, šutira bacanja ispod 50 odsto.
Nema komentara