Još pre nego što je pošla u osnovnu školu, kada je, kako kaže, bila „manja od mreže“ tenis je za Anu Jović postao veoma važan deo života. Sa 16 godina bila je jednako posvećena ovom sportu – ali od tada po prvi put kao teniski sudija.
foto: turner.com (Ilustracija)
Tri godine nakon toga, Ana Jović je jedna od najmlađih teniskih sudija u Srbiji sa A licencom – najvišom nacionalnom licencom. Od ove godine je najmlađa i među „studentarijom“ na Univerzitetu u Novom Sadu jer je upisala prvu godinu fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu. Ako bi se, međutim, nastavilo sa neobičnom statistikom „najmanjih i najmlađih“ – Ana Jović spada i u pet odsto sportskih sudija u Srbiji, koliko od ukupnog broja sudija čine žene („Žene u sportu: osvajanje slobode“, prof.dr Višnja Đorđević).
Ana je počela da trenira tenis u TK „Galeb“ u Zrenjaninu, mada se prvi put „zaigrala“ pomoću reketa i lopte kada je bila sa porodicom na letovanju:
„Moj brat od strica koji se bavio tenisom dao mi je mali reket i lopticu,pa sam počela da se igram i bilo mi je zabavno nekoliko dana. Onda mi je stric bacao loptu, i mada nisam imala nikakvu tehniku, bukvalno nijednu nisam promašila, a to je ipak dobro za dete od četiri-pet godina. I onda je stric rekao mojim roditeljima da me upišu na tenis, pošto se videlo da imam osećaj za loptu. Kad sam imala šest godina, malo posle rođendana, roditelji su me upisali u školu tenisa, što mi je i bila želja.“
U početku bez ambicija za takmičenjem i turnirima, Ana je dve godine trenirala u grupi sa nekoliko svojih vršnjakinja. Onda se ispostavilo da su devojčice dovoljno uvežbane i spremene da se oprobaju na turnirima:
„Trener nije hteo da nas pusti dok se ne utreniramo. Ali počela sam da idem na turnire sa devet godina. Nas nekoliko devojčica iz kluba smo bile dobra generacija, koliko se sećam, bile smo i u prvih pet na listi. Bukvalno da nije bilo turnira sa kog se nismo vraćale sa medaljama i peharima“, kaže Ana.
Zato je bilo normalno da zajedno sa svojim drugaricama iz kluba mašta da će „kad poraste“ biti teniserka. Ali postoji trenuci u odrastanju mladih sportista kada oni i njihovi roditelji ne shvataju da su planovi i ideje iz detinjstva ponekad ipak samo nerealne ambicije. Ana je umela da prepozna šta su preterana očekivanja, a šta mogućnosti i ograničenja na terenu:
„Svi smo mi kad smo kretali bili u fazonu ’bićemo prvaci sveta, gledaćemo se na tv-u’. Ali onda su došle starije kategorije, gde smo takođe bile dobre, mada je već bilo teže. Telo počne da raste, tu su i povrede i pubertet, a i školovanje – škola mi je uvek bila, a i sada je na prvom mestu“, kaže Ana.
Kada je došlo vreme da prestane da se takmiči, ona je takoreći već znala da njena „teniska karijera“ nije potpuno završena. Posmatrajući sudije tokom godina igranja turnira, zainteresovala se za to što rade, mada sudije većina igrača koncentrisanih na sebe i svoju igru često i ne primećuju, sve dok ne naiđe neka sporna lopta.
„Čitala sam ja tada pravilnike, ali čisto zbog sebe da bih znala, na primer, koliko imam prava na odmor između mečeva, jer sam bila mala. Značilo mi je da znam da li će mi dati duži ili kraći odmor. Takođe mi je bilo zanimljivo i pravljenje žreba i izvlačenje. Prvo mi je bilo zabavno, a posle sam već više obraćala pažnju i znala kako se to radi. Tada sam počela da razmišljam o suđenju, a kada su kasnije krenule malo jače povrede, znala sam da ću u jednom trenutku morati da prestanem sa takmičarskim tenisom. Te godine kada sam prestala da igram postala sam sudija“.
foto: Ana Jović
Ana dodaje i da joj je lepo što je na neki način ostala u tenisu. Budući da je bila radoznala, te da nikad nije razmišljala samo kao igračica, postala je bogatija za jedan novi pogled na svet tenisa – onaj iz ugla teniskog sudije. Ipak, nekako zamišljeno kaže da nije sigurna koje su prednosti svoje nove uloge u tenisu:
„Ne znam, zato što je mnogo drugačije. Uopšte ne može da se poredi. Zato što igrač ima u glavi samo zamisao svoje igre. Dok sa druge strane, sudija posmatra sve mečeve, potpuno je objektivan i ništa ne može da ga remeti.“, objašnjava ona.
Kaže i da nije sigurna da li joj je svoje iskustvo igračice pomoglo ili odmoglo u suđenju: „U neku ruku mi je pomoglo to što sam igrala, znala sam pravila i kako funkcionišu turniri. Bila sam se navikla da putujem na turnire, da provedem čitav dan na terenu, od ujutru do uveče. Ali bilo mi je teško to što sam se kao igračica družila sa drugim igračima, imala sam društvo, dok sada, kada sam sudija, mora postojati distanca. Nema tu ni poznanstva ni ljubavi. To je hladan, profesionalan odnos i tako je.“
Ovim rečima Ana potvrđuje da je suđenje u tenisu poput pravog posla i da iziskuje mnogo zalaganja i vremena:
„Suđenje nije kao hobi, može biti naporno i to je bukvalno kao posao. Ima i dosta odricanja, jer kada sudim, ceo dan sam koncentrisana na turnir. Ipak, smatram da ne bih mogla da budem angažovana u suđenju da ga ne volim. Zato se posvećujem tome, a navikla sam se i na taj stres koji postoji u suđenju.“
U skladu sa sudijskom objektivnošću i staloženošću, Ana je upućena samo na sadašnji trenutak i na ono na šta može da utiče:
„U opisu tvog posla je da znaš pravilnike, u pola noći da te probude, ti to moraš da znaš. Takođe je bitno da se naspavaš, da budeš koncentrisan, ne sme biti grešaka, pogotovo kada se radi žreb.“
Dok je još igrala tenis, ugledala se na Belgijanku Žistin Enan, a kaže da je u suđenju drugačije:
„Nemam nekog uzora, trudim se da idem svojim putem. Naravno, ima ljudi koji mi pri tome pomažu, a ja sam veoma zahvalna svojim roditeljima i treneru“, kaže Ana i dodaje: „Sudila sam i u stolici, a nadam se da ću još napredovati“, zaključuje.
Nema komentara