Godinama unazad srpski sport se suočava sa ozbiljnim problemom odlaska mladih sportista u inostranstvo, mnogo pre nego što se oforme ne samo kao sportisti, već i kao ličnosti. I dok je nekada takva odiseja bila usamljeni događaj, namenjena samo vrhunskim majstorima, danas je ona postala masovna pojava, tako da se sada već može govoriti o procesu potpunog uništenja ovdašnjeg sporta.
foto: Stefan Pot, sada član rumunskog Asesofta (novosti.rs)
Rešenje problema se ni ne nazire, upravo suprotno. Lista imena mladih sportista koji su se u skorije vreme otisnuli „preko grane“ je poduža, a najnoviji primer koji je već najavljen i koji će uslediti ovog leta jeste odlazak Mijata Gaćinovića, kapitena fudbalera Vojvodine. A tek mu je 20 godina. Gaćinović je nedavno i intervjuu za Večernje novosti najavio svoj sigurni odlazak u neki od inostranih klubova na kraju sezone. Ovaj slučaj nije izazvao veliku medijsku pažnju, kao ni nekolicina prethodnih, što sve ukazuje na poražavajuću činjenicu da je ovakva praksa postala sasvim uobičajena pojava na koju više niko ne obraća pažnju. Postalo je sasvim normalno da kvalitetni mladi ljudi iz svih branši napuštaju Srbiju i odlaze u inostranstvo gde svoj kvalitet mogu da pokažu, i zašto da ne – unovče. Na ovu sveopštu „bežaniju“ nisu ostali imuni ni mladi sportisti, kojima inostranstvo pruža mnogo bolje uslove za dalji rad, ali i za život.
Član mlade košarkake reprezentacije Srbije, osvajač srebrne medalje na Svetskom juniorskom prventsvu 2013. godine, dvadesetogodišnji Stefan Pot, u januaru je iz novosadske Vojvodine prešao u rumunski Asesoft. Kao glavne razloge za odlazak Pot je naveo bolje uslove za trening, kao i činjenicu da je rumunski tim ove sezone učesnik Evrokupa, te da je znao da će priliku da se oproba protiv najboljih evropskih timova, što nije bio slučaj dok je nastupao u domaćoj ligi. „Dobio sam odličnu ponudu, i što mi je bilo jako važno, dobio sam odgovarajuću minutažu. Glavni motiv za dolazak ovde mi jeste bilo igranje u Evrokupu, ali mislim da bih ostao u Srbiji da sam imao bolje finansijske uslove”, istakao je Pot.
I u ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, finansijski aspekt možda nije bio glavni motiv odlaska, ali je svakako „pogurao“ posao i doneo prevagu u korist inostranstva. Mladi sportisti jednostavno ne žele da propuste unosne ugovore i priliku da se oprobaju takmičeći se van zemlje, a i ko im može suditi? Čini se da je previše razloga da se ode, premalo da se ostane.
Period tranzicije kroz koji je naša država prošla u prethodne više od dve decenije uništio je privredu, koja je glavni element funkcionisanja države. A od stanja u državi zavisi i stanje u našem sportu, koje je, prostim silogizmom se može izvesti, prilično loše. Napori države da se situacija popravi postoje, ali upitno je jesu li oni dovoljni.
foto: Mijat Gaćinović (novosti.rs)
Načelnik odeljenja za razvoj sporta u okviru Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije, Mirko Kantar, uverava da država na sve načine pokušava da pomogne mlade ljude u daljem sportskom napretku, ali i u obrazovanju. Prema njegovim rečima, svake godine između 360 i 370 perspektivnih sportista, koji se takmiče u 40 sportova, ostvaruju pravo na stipendiju za sportsko usavršavanje.
„Smatramo da je to jedan od pravih načina da se mladi sportisti motivišu da ostanu u svojoj zemlji, da se školuju i da nastave sportsku karijeru i u seniorskim kategorijama”, navodi Kantar.
On kaže i da je nedostatak infrastrukture jedan od važnih faktora koju onemogućavaju povećanje kvaliteta našeg sporta, pre svega u radu sa mlađim kategorijama: „Mora se imati na umu da sve bogate zemlje zapada ili zemlje bivšeg istočnog bloka imaju veoma dobru infrastrukturu koja je građena decenijama. Oni poseduju komplekse u kojima se mladi sportisti pripremaju, u kojima uče, žive... Mi takve uslove nemamo”, istakao je Kantar, podsećajući pritom da se i na tom segmentu radi, te da su poslednjih godina izgrađeni ili rekonstruisani Nacionalni trening centar na Košutnjaku, Veslački nacionalni centar, Pokrajinski sportski trening centar, Kuća fudbala u Staroj Pazovi i još neki objekti.
Iako kakvi-takvi podsticaji države postoje, oni ipak nisu dovoljni da se nešto suštinski promeni. Broj od 360 sportskih stipendija ne deluje preterano optimistično, čak u meri banalno, ukoliko se ima na umu da se sportom u Srbiji bavi na hiljade mladih ljudi, koji su pritom sve više zatrpani reklama stranih sportskih akademija i renomiranih američkih koledža koji im nude pune stipendije.
Stav da se sve na kraju svede na novac i ekonomsku dimenziju sporta podršava i sportski novinar Aleksandar Stojanović. On ocenjuje da mladi odlaze kako bi što pre sebi, pa i svojim porodicama, obezbedili ekonomsku sigurnost, jer su primanja u inostranstvu, iako u nekim slučajevima veća samo za nekoliko stotina evra, bar redovna, što kod nas nije sličaj. On takođe smatra da je jedino moguće rešenje u ovom trenutku upliv domaćeg ili stranog privatnog kapitala, odnosno privatizacija sportskih klubova, koji bi na taj način mogli da finansiraju najveće talente. „Privatizacija je sledeće zlo koje će okrnjiti iovako slab sport. Profitiraće osobe i organizacije koje će koristiti loše zakone da zarade novac i ostvare svaku moguću korist. Ipak, to je jedino rešenje jer svest i znanje ljudi koji vode klubove uglavnom nisu dovoljno razvijeni”, istakao je Stojanović, uz opasku da ne treba previše razmišljati da bi se došlo do zaključka ko je kriv za trenutnu lošu situaciju, i da su najčešće krivci za izgovore oni koji se izgovorima najviše služe.
Pronalaženje krivaca i upiranje prsta svakako neće dati rešenje. Sa tim ili bez toga, Mijat Gaćinović će narednog leta zaigrati u inostranstvu, a njegovim putem poći će još ko zna koliko velikih talenata. Pitanje je koliko će se njih snaći i napraviti karijere kakve se očekuju, a za koliko njih više nikada nećemo čuti. Ako se trend odlazaka nastavi, srpskom sportu se ne piše dobro. Tek povremeni neočekivani reprezentativni uspesi neće biti dovoljni da nove snage motivišu da se bave sportom. Na našim terenima ostaće samo prosek, koji uskoro neće moći da ispunjava osnovnu maksimu potrebnu za održanje mira u jednom sistemu – hleba i igara. Gde je sad Jugoslavija i zakon po kojem pre napunjenih 28 godina sportisti nisu smeli da zaigraju u inostranstvu?
Nema komentara