Igra rukometne reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj, po svemu sudeći, jedina je stvar koja ne stvara polemike.
Foto: YouTube/ Printscreen
Svi zaključuju da je bila loša i razgovor se tu završava. No, na pomen rukometa ovih dana otvara se kutija zvana “Problematični stavovi selektora Jovice Cvetkovića”. To da je bio najbolji strelac reprezentacije koja je pre više od tri decenije uzela zlato na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj, palo je u vodu nad izrečenim bezobrazlukom da očekuje podršku “od naše braće Hrvata”.
Tabloidno-nacionalističko zgražavanje nad takvom idejom počelo je momentalno. Vrišteći pathos etnosa u prvi plan stavlja tu neposlušnost Cvetkovića. U senci toga ostaje Cvetkovićeva izjava da su mu Hrvati, između ostalog, bliži jer su “na braniku rukometa koji je stvaralački, koji stvara emocije”, te da će uvek navijati za “taj rukomet, a ne neki drugi koji se sada forsira”.
Iako sam nije uspeo da realizuje rukometnu ideju koja je kontra forsirajućoj igri, uspeo je, hteo ili ne, da izrekne misao koja je kontra prihvatljivom mišljenju. Zatečen u nacionalističkom divljanju na srpskoj, ali i na hrvatskoj strani, nad njegovim stavom kao pojedinca, Cvetković je podrobno objasnio zašto su nam Hrvati braća.
– Hoćemo li našoj deci narednih 40 godina ostaviti pogrome, oluje, klanje ili pak pokazati da postojimo, dajući im delić našeg srećnog detinjstva kada nismo znali za razlike među ljudima? (...) Da li ćemo se zadovoljavati što ovakvi mali, ništavni, slepi, predstavljamo klozet Evrope? Ne, ne bi trebalo zaboravljati, ali treba praštati zbog budućnosti koja za našu decu na ovim prostorima zavisi samo od naše svesti. Baš me briga za sve one politike koje nas dele, kao i za sve “velikosrbe”, “velikohrvate”, “velikobošnjake”, “velikoalbance”, koji našoj i svojoj deci kopaju grobove – pojasnio je svoj “o-moj-bože-zgražavam-se” stav.
I jasno je sasvim, tada se probudila skriptomansko-tabloidna žeđ željna lučevine isceđenog Cvetkovića. “Cvetković: Srbija je klozet Evrope”, javljaju mediji. Kako takav čovek može da predvodi tim na čijim je grudima nacionalni grb? Kako takav neko može da se predstavlja kao selektor Srbije, ako ne misli da je Jugoslavija bila tamnica naroda, a svaka zajednica sa “braćom Hrvatima”, u stvari bila zajeBnica za svakog Srbina?
Da dokažu da je “patria prima cura”, u odbranu otadžbine stao je Rukometni savez Vojvodine. U maniru agitpropa RSV je osudio ovakve izjave i stav šefa stručnog štaba nacionalnog tima. “Osetili su potrebu” da se obrate javnosti, kako neko ni slučajno ne bi došao u zabludu da je to i njihov stav kao pokrajinskog saveza, jerbo se zna gde čuči koštica separatizma.
– Mi volimo Srbiju! Srbija je naša majka i naš otac! Srbija su naša deca, naša mladost i lepota! Srbija su naše rukometašice i naši rukometašice – stoji u bogoljubkarićevskom pismu.
Istina, Srbija to jeste, nekome. Kao što je Srbija i mnogo šta drugog, ne tako lepog kao mladost i lepota. Srbija je i raspostranjenost mišljenja da u kolektivnom “mi”, ne postoji moje “ja”. Ili, da budemo hirurški precizni, postoji jedno, Njegovo, “ja”. Ne samo da je sportistima zabranjeno da misle o ičemu drugom do osvajanja titula i kratkoročnom zaboravu bede za narod, nego je to, setićete se, zabranjeno i recimo predsedniku SANU Vladimiru Kostiću, kada kaže da je Kosovo “de facto i de iure izgubljeno”.
S druge strane, ostaje utisak i da su, pored svih svetih volova koje vucaramo za sobom, Cvetković i njegovi “patološki” stavovi o srodstvu sa drugim narodom, kolateralna žrtva previranja i sukoba interesa između dva saveza. RSV ne pita slučajno Rukometni savez Srbije, na čijem je sajtu preneta Cvetkovićeva izjava o “klozetu Evrope”, da li i oni isto smatraju?
Možda je reagovanje RSV-a na Cvetkovićeve stavove početak nove bure u kojoj se za svoje mesto u savezu bore one koji su ga nekada imali ili koji su za funkcije ranije pretendovali? O tome govori i nepažnja potpisnika pisma, predsednika Upravnog odbora Borislava Perovića, koji savetuje da bi selektor trebalo pažljivo da bira svoje reči, da se bavi “isključivo sportom i sportskim motivima”, jer je to ono što ih “izdvaja od drugih” i daje pravo da “sport odvojimo od politike, ratova i drugih stvari za koje u sportu nema mesta”.
Cvetkovićeva izjava svakako jeste politička. U istoj meri koliko je političko i pismo RSV-a. Da se izjava Cvetkovića iščitavala malo pažljivije, jasno bi se uočilo da nije akcenat na tome šta jeste sad, na “klozetu”, još manje na ratovima, već na onome šta se ostavlja budućima. Cvetkovićev čin da kaže šta misli u okruženju koje njegovu ulogu vidi kao mašine za kakenje medalja, jeste čin hrabrosti. Kritika na uspostavljeni svetonazor koji prilično dobro vodi računa o jednom otkopanim rovovima, a manje o već postojećim rakama, jeste patriotizam. Jeste upravo ono “patria prima cura”, jer je “patria” ono što je naveo RSV – mladost, lepota, rukometašice, rukometaši – samo na drugačije shvaćen način.
Uostalom, kako to da nacional-osvešteno rukometstvo ne reaguje kada legenda jugoslovenskog rukometa Veselin Vujović kaže da “smo izgubili Kosovo”? Istina, voleo bi da osvoji kosovsku ligu sa srpskim timom, ali onda saspe u lice da “ne može neko njima da proda njivu, pa u kafani u Čačku naručuje 'Oj, Kosovo'”, i da “ih treba pustiti da se bave sportom”. Da li je ćutnja na ove reči stvar autoriteta potkovanog rezultatima ili izostanak ličnog interesa? Zašto bi se reagovalo? Vujović ionako briljira na klupi Slovenije, a ne u RSS.
I ne bi Srbija bila to što jeste da nema nepoštednog, ali sasvim prirodnog, opštenja sa ironijom. A gde je ona u svemu ovome? U tome da se izjava o “klozetu Evrope”, pa potom čuđavanje nad istom, prenosi u trenucima kada medijima stiže poziv na svečano otvaranje septičke jame u Miroševcu, kod Leskovca, za potrebe jedne škole. Kako je precizirano, reč je o investicionom održavanju, pa će biti da je u biti “braunfild” investicija.
No, kako to obično i biva u klozetima, komedija ne ide bez potonje tragedije. Osim što je septička jama zaista pred kamerama svečano otvorena, ispostavilo se da mnoge škole u leskovačkom kraju uopšte nemaju kanalizaciju i toalete. Dakako, oni im nisu ni potrebni, a Cvetković je već rekao zašto je tako.
I, na kraju, sva ta ujdurma (je l' ovo српска reč?) oko izjave, klozeta, pa onda ove komedije sa pilićarskim politikanstvom i tragedije zbog izostanka klozeta, ne bi mogla da prođe bez stihova koje je otpevao neverovatni Franci Blašković: Grenzen und Graben/ Tišajte bijes/ Daske za lijes/ Maske za ples!
Nema komentara