Mini-serija Smola nastala je kao društveno angažovan projekat čiji cilj nije senzacionalizam, već osvešćivanje javnosti o jednom od najozbiljnijih oblika savremenog digitalnog nasilja – o takozvanoj „osvetničkoj pornografiji“. U četiri epizode, serija tematizuje situaciju u kojoj se intimni snimak mlade žene pojavljuje na internetu i počinje da kruži kroz Telegram grupe, portale i društvene mreže, čime njen privatni život postaje javna trauma.
Ovakva premisa nije izabrana radi šoka ili skandala, već kao pokušaj da se kroz fiktivni narativ ukaže na realne društvene posledice digitalnog nasilja. Istraživanja i iskustva organizacija koje se bave zaštitom žena pokazuju da su u ogromnoj većini slučajeva upravo žene žrtve ovakvih oblika zloupotrebe intime. Autori serije zato su pristupili temi kao socijalnoj drami koja treba da otvori javni razgovor, a ne kao senzacionalističkom trileru.
Foto: Voyo
U tom smislu, Smola pripada retkoj vrsti televizijskih projekata u regionu koji pokušavaju da kroz popularnu formu dramatizuju aktuelne društvene probleme. Ton serije je suzdržan, atmosferičan i psihološki fokusiran. Umesto brzih obrta i spektakla, narativ je usmeren na društvene reakcije – na način na koji institucije, mediji i okolina tretiraju žrtvu, ali i na jezik kojim se nasilje relativizuje ili normalizuje. Upravo kroz takvu atmosferu serija pokušava da prikaže kako digitalno nasilje ne prestaje objavljivanjem snimka; ono se nastavlja kroz komentare, podsmeh, institucionalnu sporost i društvenu ravnodušnost.
Zbog svoje tematike, Smola je prvobitno bila planirana za emitovanje na javnom servisu, odnosno na Radio-televiziji Srbije (RTS). Ideja autora bila je da se serija prikaže tokom međunarodne kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, kada se širom sveta organizuju javne akcije i medijski programi posvećeni upravo tim temama. Međutim, do emitovanja na javnom servisu nikada nije došlo.
Prema objašnjenju koje je producentkinji serije preneto iz RTS-a, kolegijum televizije odlučio je da zbog smanjenog budžeta „odabere programe nekih žanrova koji su im potrebniji“.
Takvo obrazloženje izazvalo je javnu polemiku, naročito zato što je serija kratka (četiri epizode) i tematski direktno povezana sa društvenim problemom o kojem se upravo u tom trenutku vodila javna rasprava. Producentkinja i glumica Bojana Maljević javno je reagovala na ovu odluku, ističući da je teško razumeti koji bi to televizijski sadržaj mogao biti „potrebniji“ od teme digitalnog nasilja nad ženama u trenutku kada se društvo bavi promenama zakona i zaštitom žrtava.
Foto: Autonomija
U svojoj javnoj objavi Maljević je posebno naglasila paradoks situacije: dok se nevladine organizacije, aktivistkinje i institucije bave pitanjem kriminalizacije osvetničke pornografije, serija koja upravo tu temu obrađuje ostaje bez prostora na nacionalnom javnom servisu.
Ovaj raskorak između društvene važnosti teme i institucionalne reakcije otvorio je šire pitanje uloge javnog servisa. Televizija koja se finansira iz javnih sredstava ima formalnu obavezu da proizvodi i emituje programe od javnog interesa – naročito kada je reč o društveno relevantnim temama. Upravo zato je odluka da se serija poput Smole ne prikaže u planiranom terminu u delu javnosti protumačena kao simptom šireg problema: nedostatka senzibiliteta javnih medija za teme koje prevazilaze zabavu i komercijalni program.
Na izvestan način, okolnosti oko emitovanja serije paradoksalno potvrđuju njen osnovni motiv. Smola govori o društvenom mehanizmu u kojem se ozbiljni problemi relativizuju, preusmeravaju ili potiskuju iz javnog prostora. Kada projekat koji pokušava da otvori razgovor o digitalnom nasilju ostane bez prostora na nacionalnoj televiziji upravo u trenutku kada se o toj temi vodi javna rasprava, granica između fikcije i društvene realnosti postaje neobično tanka.
U tom smislu, značaj serije ne proizlazi samo iz njenog narativa, već i iz konteksta u kojem se pojavila. Smola pokazuje kako televizijska fikcija može biti instrument društvene refleksije, ali i koliko je za takve projekte važna podrška institucija koje bi, po svojoj prirodi, trebalo da služe javnom interesu.
Ako se serija posmatra iz te perspektive, njen doprinos nije samo umetnički ili narativni. Ona postavlja pitanje koje prevazilazi televiziju: da li društvo zaista želi da vidi i čuje priče koje ga suočavaju sa sopstvenim problemima — i da li su institucije koje nazivamo javnim servisom spremne da takve priče prenesu javnosti.
Nema komentara