Ana Đurić, talentovana mlada balerina, iako je još na početku, počela je da ostvaruje zavidnu karijeru. Igrala je širom Evrope i nedavno joj je uručena prestižna nagrada „Nataša Bošković“ za izuzetno ostvarenje -uloga Odete i Odilije u predstavi „Labudovo jezero“.
foto: Dejan Čavić
Mlada balerina kaže da joj je sam dobitak nagrade potvrda da je na pravom putu i da je čini srećnom činjenica da su članovi žirija, poznati baletski stručnjaci, prepoznali njen rad u najpoznatijem belom baletu „Labudovo jezero” u ulozi Odete i Odilije.
Pored „Labudovog jezera“, jedna od cenjenijih izvedbi u Srpskom narodnom pozorištu postao je i balet „Romeo i Julia“. Kako teku pripreme za jednu tako zahtevnu ulogu i postoje li neke nesuglasice između koreografa i plesača?
Za izvođenje predstave pripreme su svakodnevne i iscrpne. Ne može se govoriti o nesuglasicama između igrača i koreografa,već o različitosti mišljenja i doživljavanja uloga. Takav način komunikacije čine pripreme kvalitetnijim i kreativnijim.
Kada pogledate unazad sve baletske predstave koje ste odradili, koliko vam je zahtevna bila uloga u baletu „Romeo i Julia“?
- Uživala sam radeći taj balet, jer je za mene to prva velika dramska uloga i kao takva veliki izazov. To što sam izabrana da igram premijeru za mene je bilo i pritisak i obaveza, jer je trebalo da prenesem tu ulogu onako kako ju je Šekspir opisao. Uloga zahteva transformaciju od bezbrižne devojčice preko srećne, zaljubljene devojke, sve do očajne, zrele žene koja ne vidi smisao života bez svoje ljubavi.
Vi ste u šestom razredu odlučili da ćete postati profesionalna balerina. Da li je balet ostao onakav kakvim ste ga zamišljali u tom uzrastu?
- Oduvek sam želela da budem balerina. U srednjoj školi sam već spoznala teškoće ovog poziva, ali tek kada sam počela profesionalno da se bavim baletom shvatila sam koliko je donošenje uloge zahtevno. Da bi se ovo ostvarilo potrebne su velike fizičke pripreme, kontrola svakog pokreta, strpljenje, psihička stabilnost i velika ljubav prema ovoj profesiji. Takođe zahteva i dobro poznavanje libreta, kako bi se pokretom dočarao lik publici.
foto: snp.org.rs
Kao mlađi rekli ste da nemate nikakav ritual pre izlaska na scenu, da niste sujeverni i da ste često razmišljali o tome da odustanete od baleta kada ne možete da izvedete neki pokret. Koliko se to promenilo do danas?
- Kada sam bila mlađa razmišljanja o odustajanju nikada nisu bila ozbiljna jer je moja ljubav prema baletu uvek bila iznad toga. S vremenom sam se naučila strpljenju koje je neophodno ako želite da kontrolišete svaki pokret, ali ipak postoje dani kada gubite samopouzdanje i potreban vam je veći napor da se vratite na kolosek. Pred predstavu sam fokusirana na samu ulogu, tako da nemam neke rituale. Osećam nelagodnost ako mi neko preskoči noge, pa ako to znači sujeverje - onda jesam.
Kakav je vaš stav o baletu u Srbiji, koliko je on cenjen?
- Da li zbog ekonomske situacije, obrazovanja, neupućenosti ili nedostupnosti baletske umetnosti širom Srbije, verujem da balet ne zauzima mesto koje zaslužuje. Osim Beograda i Novog Sada, ne postoji pozornica na kojoj balet može da se izvodi, a samim tim je u unutrašnjosti nedostupan. S obzirom na broj posetilaca baletskih predstava u Novom Sadu smatram da ovde balet sve više zauzima mesto koje mu pripada.
S obzirom da ste imali i razne nastupe po inostranstvu, gde vam je draže da igrate - u Srbiji ili u nekoj drugoj zemlji?
- Volim da igram u svojoj zemlji, pred domaćom publikom jer na taj način doprinosim razvoju umetnosti kod nas. Takođe volim da nastupam i u inostranstvu. To je ipak jedan vid usavršavanja, ali i prezentovanja naše umetnosti u svetu.
Nema komentara