Prvakinji Baleta Srpskog narodnog pozorišta Ani Đurić ljubav prema baletu javila se još u ranom detinjstvu. Diplomirala je 2010. godine u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ u Beogradu u klasi profesorke Rose Milić. Nosi brojne nagrade i priznanja, a ove godine uručena joj je i godišnja nagrada SNP-a za ostvarene kreacije na gala koncertima Baleta SNP-a.
Foto: Ana Đurić (iz arhive sagovornice)
Na veliku radost ljubitelja baletskih predstava, nakon 40 godina od poslednje izvedbe, ove godine održana je i premijera baleta „Ohridska legenda“. Svojim plesačkim umećem uloge Biljane i Biserke dočarala nam je primabalerina, kojoj su ovo samo neke od brojnih glavnih uloga u kojima publika može da je gleda.
U oktobru ove godine premijerno ste zaigrali u baletu „Ohridska legenda“. Kako ste se snašli u ulogama Biljane i Biserke?
– Balet „Ohridska legenda“ u sebi nosi naš balkanski duh tako da mislim da od svih uloga koje sam do sada radila Biljana je bila najbliža mom karakteru i mojim tradicijama, dok je Biserka potpuno drugačija, nestvarno biće nastalo iz legende. Teško je bilo napraviti razliku između te dve uloge, ali nadam se da sam uspela u tom zadatku.
Postoji li neki poseban trenutak kada ste odlučili da Vam balet postane profesija?
– Trenutak kada sam shvatila da ću se baletu posvetiti ceo život bio je kada sam upisala srednju baletsku školu. A momenat kada sam shvatila šta stvarno balet znači i koja je njegova najveća draž, jeste trenutak kada sam počela da igram u pozorištu.
Da li ste imali neku balerinu koja Vam je bila uzor kada ste bili mlađi?
– Oduvek sam volela da gledam Ulianu Lopatkinu, ali kada sam počela da radim u pozorištu sa Oksanom Storozuk ona je postala moj uzor i moja zvezda vodilja.
Postoji li neka uloga koja Vam je posebno draga i izdvaja se od ostalih?
– Svaka uloga je posebna na svoj način i sa sobom nosi neko novo iskustvo. Mogu da izdvojim uloge Odetu i Odiliju iz „Labudovog jezera“ i Marinu iz „Grk Zorbe“.
Balet zahteva ogroman rad i trud, a na sceni izgleda kao da sve pokrete činite sa lakoćom. Koliko vremena Vam je potrebno da se pripremite za nastup? Da li je važnija fizička ili psihička priprema?
– Za neku predstavu treba manje vremena za neku više, ali nekada imamo u mesec dana 3 ili 4 različite predstave pa onda i ne dobijete za ulogu dovoljno vremena. Bitna je fizička spremnost, ali bez mentalne spremnosti nema rezultata. Snaga uma je bitna u našoj profesiji, jer morate stalno da mislite o svakom koraku koji se trenutno dešava i o koraku koji tek dolazi. Publika, dekor, svetla – sve to vam oduzima dodatnu snagu dok igrate.
Foto: Ana Đurić (iz arhive sagovornice)
Šta Vas najviše inspiriše u poslu, a i generalno u životu?
– Uh, sad razmišljam gde pronalazim inspiraciju. Neka bude u lepim stvarima i dobrim ljudima.
S obzirom da se baletski komadi sastoje od zahtevnih varijacija i raznih skokova, da li ste nekada imali neku ozbiljniju povredu?
– Za 10 godina svoje igračke karijere otišla sam jednom na bolovanje i to se desilo na predstavi „Labudovo jezero“. Izvrnula sam zglob. Mislim da mi je to najveća povreda. Naša profesija zahteva tešku fizičku aktivnost, tako da mislim da su povrede sastavni deo našeg posla. Samo ih treba na vreme uočiti i sanirati inače će nas pratiti kroz ceo igrački vek.
Kakav je odnos između baletskih igrača, da li se međusobno podržavate ili ste ipak nekada osetili da Vas neko gleda kao konkurenciju?
– Dobro je u poslu imati konkurenciju, samo je bitno da to bude zdrava konkurencija. Kada god sam posmatrala svoje kolege kako rade uvek sam imala nešto novo da naučim od njih. Naravno da sam kroz igračku karijeru osetila zavidne poglede pa čak i željne mog neuspeha, ali to je njih opisivalo kao ljude i pokazivalo kakvi su oni zaista.
Smatrate li da je balet dovoljno cenjena profesija u našoj zemlji?
– Mislim da nije, rekla bih da se generalno u kulturu na svim nivoima malo ulaže. Naš zadatak je da pored predstava koje radimo i na taj način širimo kulturu, treba da radimo i na nama samima kao ljudima, kako se ophodimo i ponašamo prema drugima, pa će samim tim i kultura na nivou države da raste.
Imate li neki savet koji bi uputili devojčicama koje maštaju da jednoga dana postanu balerine?
– Verujte u sebe i svoje snove i znajte da samo mi sami sebi možemo da postavimo granice.
Nema komentara