Kantri bluz bend The Bad Week počeo je da osvaja srca ljudi na ulicama Novog Sada prošlog leta. Članovi benda Strahinja Jajić, Danijel Seethaler i Stefan Stefanović Gile dobili su priliku da se ovog meseca predstave na muzičkom festivalu FAMUS u Sivcu, gde su pokupili simpatije publike, ali i stručnog žirija i kući otišli bogatiji za dve nagrade čime je njihova karijera dobila još jednu potvrdu za ono što oni rade.
Foto: iz arhive sagovornika
Ovaj trojac trenutno radi na svom prvom studijskom albumu koji će izaći sledeće godine, a put od njihovog početka do onoga što su danas bio je ispunjen velikim brojem lepih iskustava koja su im pomogla da se upoznaju sa muzikom i osete je na drugačiji, njima poseban način.
Kako je sve počelo? Kako ste odlučili da formirate bend i zašto baš The Bad Week?
Strahinja: Sa radom počinjemo u julu 2020. godine kao ulični svirači. Ono sto je predhodilo formiranju benda je karantin i restrikcije koje su navele Gileta da nam se pridruži na ulici. Do tad smo Danijel i ja svirali na ulici kao solo izvodjači. Prvo počevši sa Giletom, ubrzo nam se pridružio Danijel na ritam sekciji. Ime za bend nastalo je spontano šest meseci nakon što smo oformili bend. U tom trenutku ime nije nosilo nikakvo značenje, no kako vreme prolazi ime The Bad Week dobija na težini i vrednosti svoje poruke.
Šta vas je podstaklo da izađete na ulicu i koje su čari sviranja na ulici?
Strahinja: Ulica me je upoznala sa muzikom. Sviram na ulici od svoje mladosti kao i Danijel. Čak je i Gile u neku ruku započeo sa svirkom na ulici gde se ubrzo pridružio klupskim i festivalskim bendovima (Šinobusi, Blues Machine, Fingerbang). Svirka na ulici je specifična pošto pruža određenu dozu slobode u izvođenju. Ulica najzdravije formira aranžmane pesama budući da je cilj pored dobrog osećaja u sebi da zadržis publiku kako bi taj osećaj podelio.
Kakve su reakcije ljudi na ulici i kako je zapravo biti ulični svirač u Srbiji danas?
Strahinja: Publika je raznovrsna pa opet u toj svojoj različitosti spaja ih nit koju mi pokušavamo da dotaknemo. Osećaj usamljenosti u gomili, individualnost i prepuštanje je ono sto mi prenosimo. U tome se ljudi pronalaze. To je ulica za nas.
Zašto baš kantri bluz žanr?
Strahinja: Žanr nas ne opterećuje. Krenuli smo sa mojim repertoarom koje čine obrade pesama Bob Dylana, Cohena... Od pocetka rada lagano i spontano smo radili na autorskom materijalu. Pesme nastaju naletom kreativnosti koja nosi ulica, ali se razvijaju iz svirke u svirku i poprimaju konačan oblik tek onda kad „sazre”. U tu ruku možemo reći da su autori pesama prolaznici, dok smo mi samo prenosioci njihovih koraka.
Odneli ste nagradu na festivalu FAMUS. Kakvi su vam utisci sa festivala i šta za vas predstavlja ta nagrada?
Strahinja: Kako je to Gile lepo preneo – ova nagrada nije zbog današnjeg nastupa, ona je pečat svemu što smo do sada radili. Tako se i ja osećam. Jako mi je drago zbog potvrde vrednosti koju smo dobili od stručnog žirija i publike, građana Sivca. Ne postoji umetnost bez publike, ona služi publici kao duhovno oplemenjivanje i drago mi je da je naš rad kao takav, prepoznat.
Pripremate album, šta i kada možemo da očekujemo?
Strahinja: Album sadrži 11 autorskih pesama, a zvaće se So It Was, po naslovu jedne od numera. Snimili smo ga u dva intervala, 6. aprila i 24. novembra kod Zorana Stankovića u njegovom studiju ZOrange u Novom Sadu i planiramo izdavanje tokom sledeće godine.
Za snimanje albuma su nam pomogli Nenad Patković iz benda Šinobusi koji je svirao bas gitaru, i Tamara Mirić koja je odpevala prateći vokal. Takodje se zahvaljujemo Oktavijanu Gagiću bez kojeg se ovo snimanje ne bi desilo.
Šta bi preporučio onima koji takođe žele da se oprobaju u muzici na način na koji si ti počeo, a možda imaju strah od reakcija ljudi?
Strahinja: Onaj koji prevaziđe tu odbojnost koju nosi živi performans tek može da počne da se bavi ovim. To je najlakše reći, ali teško preneti u delo. Zato bih savetovao mališanima da se prvo okruže ljudima koji ih stvarno podržavaju i da pred njima nastupaju, ali da se pred većim izazovima ne zaustavljaju već da probaju da daju sve od sebe i biće nagrađeni. Najlepše iskustvo u životu mi je bilo na moru, sa dva evra u džepu, 800 kilometara od kuće, treba da imam svirku na plaži „na šešir”. Obuzela me je panika koju sam uz pomoć prijatelja uspeo da kanališem i da na kraju da imam jedan od najiskrenijih performansa koji je bio i dobro nagrađen. Nakon toga svet je bio moj!
Nema komentara