Informativno-obrazovni serijal „Moje pravo” bavi se građanskim pravima kroz primere institucije Zaštitnika građana, a realizovala ga je produkcijska kuća “Monte Royal Pictures” na čelu sa Bojanom Maljević.
Iako je snimanje uspešno završeno u junu, serijal nije emitovan tamo gde je bio namenjen – na javnom servisu – već je na Međunarodni dan ljudskih prava, 10 decembra, simbolično i paradoksalno bio dostupan samo na internetu. Novosadska novinarska škola je, monitoringom javnih servisa, ukazala da na njima nema kritičkog odnosa prema vlasti. Iako primarna svrha serijala „Moje pravo“ nije kritikovanje već upoznavanje građana sa njihovim pravima i obavezama, kao i sa funkcionisanjem institucija, čini se da vlast sumnja kako se u nekoj od epizoda čuva „tempirana bomba“.
Kako je Radio-televizija Srbije obrazložila odbijanje serijala „Moje pravo“?
– Rado bih vam objasnila zašto nije došlo do emitovanja na RTS-u, možda bi to nekoga i nasmejalo, iako nije smešno. Međutim, dvaput sam rekla generalnom direktoru da neću to komentarisati i zaista neću. Ne zato što on zaslužuje da bude „pošteđen” nego zato što ja zaslužujem da se držim rečenog. Radi izbegavanja svake sumnje, nije od mene traženo da ćutim, samo ne želim da prepričavam razgovore. Program „Moje Pravo” je nuđen besplatno, jer je realizovan uz pomoć medijskih konkursa Evropske unije i Ministarstva kulture i informisanja. Dakle, RTS nije hteo da emituje ovaj informativno-obrazovni serijal ni na jednom od svojih programa. Odustale su i druge velike televizije. Narod program gleda na YouTube, na Južnim vestima i na mnogim drugim portalima, na hrabrim televizijama Kanal 9 iz Kragujevca, zatim na TV Forum i gledaće ga još. Svakodnevno se prikazivanju priključuju novi mediji. Na osnovu prvih sedam prikazanih epizoda mogli bismo da kažemo da narod misli da je to trebalo da bude na javnom servisu. Brojni komentari to potvrđuju. I verujte, to što ovih dana čitam kao poruke gledalaca - meni je to kao da se emitovalo na RTS. Ako me razumete.
Kako biste definisali javni servis – ne kakav bi trebalo da bude – nego kakav jeste ?
– RTS je, nažalost, daleko od javnog servisa. To je troma institucija, sa viškom zaposlenih i pogrešno uposlenih ljudi, u smislu da im je posao loše i pogrešno organizovan. RTS ima brojna dugovanja, zato njihov rad zavisi od medijskih agencija koje drže monopol na tržištu, a one su, pak, pod jakim političkim uticajem. Nemaju funkcionalan Upravni odbor, a, kako stvari stoje, neće ga skoro ni imati. Unutar svega toga se nalazi uređen ili, bolje reći, „ugrađen” sistem korupcije koji traje već dve decenije. I to takođe svi znaju, mislim pre svega na kolege iz moje branše i na one koji posluju ili pokušavaju da rade sa RTS. Jedni ćute jer od toga imaju korist ili misle da će je imati u očekivanju svojih projekata, drugi ćute da bi bili angažovani u tim projektima, treći jer se boje, četvrti jer osećaju nemoć. I tako dalje. Novi generalni direktor samo je nasledio tu situaciju, a verujem da ni ne zna šta se godinama unazad dešavalo. Ja mogu da pričam šta mi je volja, jer ne postoji način da radim sa RTS, koji je od moje producentske kuće izgubio jedan sudski spor, započet davno. Dugovali su nam novac, pa se ljute što su morali da plate nakon 15 godina razvlačenja po sudovima. I isto toliko mi ne daju da radim. A to je, treba znati, diskriminacija.
Oba javna servisa RTS i RTV su pod izuzetno jakim političkim uticajem i stoga se ne mogu smatrati javnim servisima. RTV je u jednom periodu pokazala izuzetan napredak u programskom i produkcionom smislu, kao i u smislu uređivačke politike u kojoj su zaista mnogi mogli da izraze svoje stavove. Pogledajte kako RTV ili Studio B izgledaju danas ? Pogledajte kako izgledaju vesti na svim televizijama? To nije zabeleženo u istoriji srpskih medija. Znate, ja RTS doživljavam kao svoju kuću, odrastala sam u toj kući. Moj otac je tamo proizveo stotine, da ne kažem hiljade sati programa od kojih se neki i danas repriziraju. Sve ovo govorim jer ja volim RTS i smatram da je veoma važno da postane pravi javni servis. Volim i poštujem mnoge ljude koji rade na RTS, iskusne profesionalce, koji bi umeli u drugačijim okolnostima da stvore taj javni servis. Žao mi je što su deo ove ružne slike jer nemaju drugog izbora. Volela bih sa tim ljudima da napravim nešto kvalitetno i možda će jednog dana doći vreme i za to.
Ponuđeno vam je emitovanje serijala na jednoj drugoj televiziji, ali tek nakon izbora. Zašto ste odbili ?
– Jednostavno nisam htela da držim u „bunkeru” program godinu ili više dana. Teme kojima se bavimo su takozvane „večne teme”, što ne znači da ja imam večnost da čekam na njihovo prikazivanje. Dodatno, razlog su neprestani izbori u Srbiji, prerano nametanje predizbornih tema i kampanja za predsedničke, a, kako vidimo, i za moguće parlamentarne izbore. Ideja za „Moje pravo”, koja je nastala još 2015, a realizovana tokom 2016. godine, nije bila da se program veže za izbore. I u jednom trenutku sam samo odlučila da program pustim na vebu, da bi građani dobili bar neke informacije o svojim pravima, pre nego što ih zahvati „živi predizborni pesak”. Šta će im to posle izbora? Da gledaju ovaj program premoreni od predizbornih tema, među kojima će se svakako naći i teme o pravima građana ? Smatrala sam da je to besmisleno. Nisam se konsultovala, samo sam pustila program. I nisam pogrešila.
Imali ste uvid u primere Zaštitnika građana od poslednjih osam godina. Koji je bio kriterijum za odabir onih koji će ući u serijal?
– U okviru svake pojedinačne teme hteli smo da pronađemo slučaj ili dva - kakvih je bilo mnogo - da bi što više građana moglo da se poistoveti sa problemom. Ili smo birali neke primere jer slikovito prikazuju apsurd u komunikaciji sa državnom administracijom, na bilo kom nivou. Jedan od kriterijuma, ništa manje važan, bio je i taj da se primer može prikazati, objasniti za kratko vreme. Neki fantastični primeri zahtevali su, zbog svoje složenosti, duže trajanje, pa su zato otpali. U svakom slučaju, svi ti primeri služe da građanima približe rad i smisao postojanja institucije Zaštitnika građana. Sve epizode služe da se teme o pravima otvore, mi ih ne zatvaramo, samo stimulišemo građane da istraju u svojoj borbi, podsećamo institucije da uvek moraju da poštuju zakone i stvarno želimo da kažemo da građani i administracija ne moraju da budu neprijatelji.
Jedan od sagovornika u serijalu rekao je da korupcija počinje od nas samih. Kako pojedinac može da utiče na to?
– Da, to je Vladimir Arsenijević naveo primer kampanje iz Meksika, čini mi se krajem devedesetih godina, koja je imala slogan „korupcija počinje od mene”. Ali važnija je suština Vlajsinih reči : bila je to divna kampanja, svuda su stajali ti natpisi, svi su ih nosili, a istovremeno je korupcija i dalje cvetala. U Srbiji je slična situacija. Postoji neka kvazi borba protiv korupcije, dok se ona odvija na svim nivoima i svi to znaju. I opet: jedni ćute jer od toga imaju korist, drugi jer su ucenjeni, treći jer se plaše za egzistenciju porodice… a „zapad”, u koji toliko želimo da „stignemo”, ćuti dok se ne završi stvar oko Kosova. I tako je Srbija u jednom velikom limbu, gde ne postoji ništa osim te čežnje bez nade. Pojedinac teško može sam da utiče na to, ali bi svi građani trebalo da postanu svesni činjenice da učestvuju u korupciji i kad daju „sitne poklone” lekarima, policajcima, nastavnicima, bilo kome. To je jedan začarani krug iz kojeg se teško izlazi.
Može se reći da ste vi interpretirali prava građana na njima prijemčiv način – video sadržajem, a ne suvoparnim dokumentima – i time pokazali da ona ne treba da postoje „samo na papiru”. Zašto se smatra pobunom kada građanin insistira na svojim pravima?
– Mi se jesmo potrudili da neke suvoparne teme predstavimo na nešto zanimljiviji način i drago nam je što primećujemo da ljudi to prepoznaju. Ali zapravo, dokaz da demokratija i zakoni ne postoje samo na papiru –trebalo bi da daju ili pokažu državne institucije, kroz svoj rad. U Srbiji se poslednje četiri godine sve smatra „pobunom”, sve je „subverzivni element”, što ukazuje na nedostatak poštovanja prava i sloboda građana. Pa čak i naš serijal, što je paradoksalno, jer se najviše bavimo temama iz otvorenog poglavlja 23, na koje je naša vlast toliko ponosna. Zašto je to tako? Zato što imamo autoritarnog vladara maskiranog u superheroja koji će „lenje Srbe i sav srpski ološ” uvesti u Evropsku uniju, a istovremeno će im kroz tabloide servirati svoju pravu ljubav – Rusiju. Ideja Evropske unije deklarativno postoji samo da bi bio na vlasti. Takav vladar osetljiv je na smanjenje njegove samovolje, na primenu zakona, na postavljanje pitanja (osim onih koje je sam smislio), znači na svaku temu koja ukazuje da bi institucije trebalo da rade drugačije, uz vladavinu prava. Pokušaj bilo kog građanina da insistira na pravima biva proglašen pobunom „stranih plaćenika”, „sila bezumlja”, „državnim udarom” i slično. Ovome su najviše izložene javne ličnosti, novinari, predstavnici nezavisnih kontrolnih organa i malobrojni građanski aktivisti. Zašto oni? Zato što se jedino njihova reč u celom ovom mraku povremeno čuje. A sve to, zajedno, ukazuje na stravičnu slabost vladara koji nema svoje istinske sledbenike. Ima poltrone, ali strahota isplivava sve više, jer i on sam zna da su to samo poltroni. Da mu se niko istinski ne divi i da je tu, gde sada jeste, zalutao zahvaljujući greškama onih od kojih smo očekivali da zaista reformišu naše društvo i koji su imali pravu šansu. Oni su nas zapravo izdali. Ne on. Od njega bolje nismo ni očekivali. Vladati na bazi straha uz gomilu neznalica i poltrona, tako što otmeš sve medije… to i nije neka umetnost. U takvim okolnostima svako bi mogao sebe da proglasi superherojem i da tako vlada još dugo, bez poštovanja zakona i procedura. Bez poštovanja dostojanstva građana i njihovih prava.
Foto: Zoran Lončarević/NIN
Nema komentara