Onaj ko nije rastao na selu pa bežao u gradove nije osetio ono što ti selo uzme, a grad pruži – i obratno. Onaj ko nije slušao petlove u rana jutra i brujanje traktora pred smrkavanje, pa pobegao na vrele asfalte međ’ žamor ljudi da konačno čuje i svoj glas, nije upoznat sa zbirkom pesama Radmile Petrović, „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“, jer bi to u suprotnom i doživeo. Zbirka poezije je objavljena 2020. godine u izdanju PPM Enklava i od tada ruši sve predrasude o životu na selu, bezbrižnom detinjstvu, a između ostalog i o ravnopravnosti polova.
Foto: PMM Enklava
Radmila Petrović je pesnikinja – žensko, što i ne bi bilo toliko čudno da proročica nije predvidela da će biti muško i nešto veliko. Ono jedino veliko što je proizašlo iz toga jeste praznina u grudima njenih roditelja kada su saznali da je, ipak, po rođenju devojčica – i to treća, a njen deda tom prilikom i opsovao. Za sebe kaže da je „šmeker-devojka“, voli traktore i svoje roditelje, iako ih često nije razumela, ali, kako piše, tamo gde je odrasla nežnost se ne iskazuje prema ljudima, već se čuva za mačiće što se okote u štali.
Radmila je, međutim, hrabra pa nosi perorez u džepu i žice u brushalteru, ali najbolje se služi oštrim jezikom. Kroz šezdeset i dve pesme ogolila je svoj život do tančine – pisala o svojim roditeljima, selu, ljubavi i tome kako je prati kletva, valjda kako nije postala muško.
Na selu, kako ističe u jednoj od svojih pesama, postaneš dovoljno snažan da iz poezije proteraš uobičajeno, pa ustupiš prostor malo težim temama – između ostalog, i deci kojoj nisu slavili rođendan. Na selu se rađaju lepe devojke, a godine šire ramena muškarcima, pa zato Radmila odlazi u Beograd sa željom da saseče sve ono što je patrijarhat nametnuo. Na selu pse nikada nisu cenili, a biti žena, prema njenim rečima, gore je od psa – majke ipak žele sinove koji posle dižu ruke na žene, a ne devojčice, pa još pesnikinje.
Međutim, ona nije postala Radiša ili „dečko“, iako je nekada tako prozovu, valjda po manirima usađenim od rođenja kako nije ispala ono što se od nje očekivalo, pa se prilagođavala. I kako kao novorođenče nije odabrala put koji su joj roditelji predvideli, od svega što je mogla da bude postala je samo Radmila. Ta Radmila piše i u tome ne okleva. Upozorava na boljke ovog društva o kojima se vešto ćuti, jer se valjda sramimo što smo ranjivi, pa o mnogim stvarima ipak ne treba govoriti javno. I tek kada je shvatila kako se uvek plače zato što si devojčica, odlučila je da zauvek ostane ona što u crvenim klompama skuplja puževe posle kiše i koja o svemu šmekerski ne ćuti, već glasno piše.
Nema komentara