Jednan od najznačajnijih pisaca 20. veka, majstor magičnog realizma Gabrijel Garsija Markes, umro je 17. aprila u svom porodičnom domu u Meksiku u 87. godini.
foto: cbc.ca
Nakon knjige izdate 2004. godine činilo se da neće pisati neko vreme. Sve ređe se pojavljivao u javnosti, a poslednjih godina imao je kontradiktorne izjave koje su se ticale njegovog pisanja. Godine 2012. njegov brat je izjavio da se možda radi o demenciji, ali, kao i u prošlosti, Markes je ostao diskretan po pitanju svog privatnog života.
Nedavno je primljen u bolnicu zbog upale pluća i urinarnog trakta. Nakon nekoliko dana pušten kući, ali krhkog zdravlja. U četvrtak, 17. aprila preminuo je, a razlog smrti još uvek ostaje nepoznat.
Ono što je ostavio za sobom jesu priče koje prevazilaze granice Latinske Amerike i odišu duhom kolumbijske kulture - priče čiji je deo Markes svojim romanima uspeo da prenese milonima čitalaca širom planete.
Njegov najpopularniji roman „Sto godina samoće“, za koji je 1982. dobio Nobelovu nagradu za književnost, prodat je u 30 miliona primeraka i smatra se jednim od najuticajnijih latinoameričkih dela. Pored njega je napisao još 13 dela, a poslednje, pod nazivom „Sećanja na moje tužne kurve“, objavio je 2004. godine.
Stil njegovog pisanja, nazvan magičnim realizamom, predstavlja spoj fantazije i svakodnevnice, ispričane analitičkim, novinarskim tonom.
Gabrijel Garsija Markes rođen je 6. marta 1927. godine u Kolumbiji u gradu Arakataka, i bio je najstariji od jedanaestoro dece Gabrijela Eligija Garsije i Luise Santijaga Marakes. Ubrzo nakon njegovog rođenja roditelji su se odselili zbog očeve karijere, a Markes je ostao da živi s majčinim roditeljima do svoje osme godine.
Odrastao je okružen relikvijama svoje babe, amajlijama protiv uroka, kletvi i sličnih praznoverja, slušajući nju kako o najneverovatnijim stvarima govori prizemnim tonom svakodnevnice. Druga značajna figura njegovog detinjstva bio je deda koji je imao izuzetan pripovedački dar. On je bio ratni veteran i liberal. Često je Markesu govorio o životu kroz ne sasvim dečije priče, pružajući mu realnu sliku sveta i vremena u kojem žive, pričajući mu o ratu i politici. Detinjstvo u živopisnom domu babe i dede imalo je velik uticaj na njegovo stvaralaštvo.
Pre pisanja fikcije Markes se bavio žurnalistikom. Počeo je pišući dve godine za dnevni list „El univerzal“, zatim dve godine piše kolumnu u lokalnim novinama „El heralno“ pod pseudonimom Septimus. U to vreme postaje član „Barankila grupe“, udruženja mladih pisaca i novinara, gde stvara brojne kontakte i dobija izvrsnu školu pisanja. Tada se upoznaje i sa radovima Vilijama Foknera, koji mu postaje uzor. U godinama koje dolaze pisao je za novine u Bogoti „El espektator“ i „El momento“, a bio je i urednik novina „Venecuela grafika“.
O uticaju novinarstva na njegove romane Markes kaže: „Uticaj je dvosmeran. Fikcija je pomogla mom novinarskom pisanju zato što mu je dala literarnu vrednost. Novinarstvo je pomoglo mojoj fikciji zato što me je održalo u bliskoj vezi sa stvarnošću.“
Prvi roman „Oči plavog psa“ napisao je u 23. godini. Iako je najpoznatiji po romanu „Sto godina samoće“, stvorio je i druga značajna dela koja bogate svetsku književnost kao što su: „Pukovniku nema ko da piše“, „O ljubavi i drugim demonima“ i „Ljubav u doba kolere“, koja je inspirisana pričom o upoznavanju i zaljubljivanju njegovih roditelja.
Pored toga što je bio novinar i književnik, bio je politički aktivan i levičarski orijentisan. To je najviše dolazilo do izražaja u njegovim novinskim tekstovima.
Nema komentara