“Moje priče su jednostavne, istinite i ljudske. U njima su tuga i humor pomešani kao i u životu. Ako ih budeš čitao otvorenog srca, verujem da ćeš pronaći i sebe u nekoj od njih”, poručuje potencijalnom čitaocu Lazar Ristovski sa korica nove knjige Jednostavne priče koja je u ponedeljak uveče predstavljena novosadskoj čitalačkoj publici, ali i poštovaocima njegovog filmskog stvaralaštva.
foto: Nevena Arsenijević
Lazar Ristovski iza sebe ima preko tri hiljade odigranih pozorišnih predstava i 73 uloge u filmovima i televizijskim serijama. Oprobao se kao režiser i producent, a Jednostavne priče su treća po redu knjiga kojom utabava i spisateljske staze. Pre nje napisao je dva kratka romana Kako sam dobio Oskara i Belo odelo.
U Jednostavnim pričama Ristovski piše o malim ljudima: balerini, ribaru, automehaničaru. Oni su za njega veliki, jer, kako ističe, sve polazi od njih. Omogućio je da razmišljaju o velikim temama života, sudbini i neizbežnom kraju. Na početku razgovora za Univerzitetski odjek posle promocije, koja je održana u Novosadskom pozorištu, Ristovski objašnjava šta ga je podstaklo na pisanje knjige o njima.
Sad sam prosto u nekom, čini mi se, vremenu, kad je ono što se nataložilo kao moje neko životno iskustvo i neko emotivno pamćenje, neophodno da zabeležim. I u trenucima kada se sada sve manje snima i kada sve manje ima posla u toj filmskoj industriji, a u pozorištu ne igram već 20 godina, osetio sam potrebu da se to moje kreativno izražavanje, ipak, ne prekine, nego da se nastavi u nekom smislu. Odabrao sam knjigu i pisanje kao utočište i kao jedan odmor od ljudi, jer to je usamljenički posao. To je jedna usamljenička loža iz koje se svet mnogo bolje vidi.
Da li iz te usamljenosti dolazi inspiraciju za ove, ipak, nimalo jednostavne priče?
Knjiga je dobila naslov Jednostavne priče zato što sam hteo nekako nepretenciozno da se približim čitaocu. Nisam hteo ni na koji način da ga obavežem, da on misli, da evo ja sada možda pišem neke knjige o svom životu, autobiografske, o glumi i tako dalje. I onda sam odabrao naslov koji uvek daje šansu da se onda u knjizi nalaze i neke druge stvari. To jeste pomalo bačena udica, možda jedna zamka mala za čitaoce. A život je sve, samo ne jednostavan.
Bili ste večeras na pozorišnoj sceni. Jeste li se uželeli direktnog kontakta sa publikom?
Nisam mislio da će to tako biti, ali kako sad odgovaram na sve pozive na ove promocije, nema veze koje je mesto, da li je malo, da li je veliko, ko me god zove ja prosto hoću da odem tamo. I izgleda da ima toga što kažete, da sam se možda čak i uželeo tog direktnog kontakta sa publikom i sa čitaocima i meni to prija. Nadam se da i publici prija.
Spomenuli ste da sve manje imate posla na filmu?
Trenutno je film vrlo teško snimiti u Srbiji, zato što Ministarstvo kulture daje vrlo malo para u Filmski centar Srbije. Snimanje filmova je velika muka u Srbiji, znam, pošto se bavim i produkcijom i režijom. Sve to zahteva nadljudske napore da bi se napravio jedan film.
Zbog teške ekonomske situacije mnogi napuštaju Srbiju. Šta mislite o tome?
Ja nisam otišao iz Srbije. Mogao sam da odem kada je bilo možda, to „neko vreme“, ali sam osećao da, ipak, treba da ostanem, u zemlji u kojoj sam rođen, u zemlji u kojoj su rođena moja deca, da pokušam da je učinim boljom. I ostao sam tu. Međutim, potpuno je legitimno i da se ode, čak oni koji odlaze su možda i hrabriji od onih koji ostaju. Sve je to život i poruka moja je samo, ako uopšte mogu da se dele poruke i saveti, ja to ne volim, treba slediti samo svoj unutrašnji glas i svoje emocije
Nema komentara