U Kulturnom centru u Novom Sadu u periodu od 27. do 30. oktobra održano je 20. izdanje Filmskog fronta, festivala kratkometražnog filma. U okviru festivala bili su dostupni animirani i horor filmovi, kao i filmovi za decu, brojni paneli i radionice i na kraju i međunarodna selekcija (u kojoj publika bira pobednika) i regionalna u kojoj pobednika bira stručni žiri koji su ove godine činili Maša Seničić, Goran Nikolić i Marko Đorđević.
Foto: Nemanja Knežević
Maša Seničić je rođena u Beogradu. Doktorantkinja je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i diplomirani dramaturg. Koselektorka je programa Hrabri Balkan na Festivalu autorskog filma a takođe je i jedan od osnivaša i koordinatorka kao i programska direktorka edukativnih programa udruženja Filmkultura. Najpoznatija je po radu na filmovima Jutarnje molitve i Inkarnacija.
Kakav je Vaš celokupan utisak sa ovogodišnjeg Filmskog fronta?
-To je živ i mlad festival, u smislu atmosfere ali i publike. Sale su neprestano pune, (čak i na panelu!), ljudi sede na podu, stoje, šta god je potrebno, a tokom projekcija se oseća prisustvo ljudi koji reaguju (šuškaju, komentarišu, smeju se, cokću). Verujem da autori uživaju u gledanju svojih filmova na Frontu.
Da li je ovo prvi Filmski Front na kom ste bili? Ukoliko da, kako biste ga uporedili sa festivalima sličnog tipa na kojima ste bili a ukoliko ne kako ovo izdanje Fronta poredite sa njegovim prethodnicima?
-Prvi put sam tu! Nije mi u stvari jasno ni kako je to moguće. Ne dopada mi se da poredim festivale jer svaki moj utisak zavisi i od izdanja i od gostiju i od selekcije, ali mogu da kažem da sam zbog Fronta malo drugačije i veselije provela par dana u Novom Sadu. Bilo je i sunčano, to nije zanemarljivo krajem oktobra.
Koji film Vas je najprijatnije iznenadio u odnosu na očekivanja koja ste imali?
-Sneguljica koji je režirala Lana Barić - film jeste fokusiran na glumicu koja iznosi priču, glumicu koja je i autorka, ali to je dobro zaokružen i stilski ujednačen kratak film koji mi je te večeri prijao.
Kako Vam se dopala ovogodišnja selekcija i da li je u njoj bilo dovoljno raznovrsnosti?
-Raznovrsnost je možda i ključna reč za ovogodišnji izbor. Osvežavajuće je kada u mraku bioskopske sale ne mogu ni da pretpostavim kakav će biti naredni film.
Da li je odluka žirija za film pobednik bila jednoglasna i koliko je teško bilo tu odluku doneti sa toliko različitim profilima, što umetničkim, što ličnim, među članovima žirija?
-Apsolutno jednoglasna, što je i mene iznenadilo budući da smo Goran (Nikolić), Marko (Đorđević) i ja prilično različiti. Dosledna autorska poetika i autentičan humor se izgleda poprilično cene i lako se čitaju, bez ozbira na lična dopadanja.
Kako poredite iskustvo kao član žirija u odnosu na iskustvo kao posetilac?
-Biti žiri je uvek umereno nezahvalno kada gledaš filmove mladih autora, ta vrsta odgovornosti pomalo opterećuje, kao što je i prijatna kada nagradiš nekog čiji rad ti se zaista dopada. Iskreno mislim da već dugo nisam samo posetilac bioskopske dvorane, ni u kakvoj prilici; film ipak donekle doživljavam kao profesiju, ili makar kao strast. Dakle, nisam nepristrasna.
Kada poredimo međunarodnu i regionalnu selekciju razlika u budžetu je očigledna dok je razlika u kvalitetu gotovo neosetna, koliko je teško snimiti kratkometražni film na ovim prostorima i da li baš ta činjenica da je neophodno uložiti mnogo više truda i sopstvenih sredstava rezultira većim procentom kvalitetnih filmova?
-Smatram da je važno da prestanemo da pristupamo kratkometražnim filmovima kao odskočnoj dasci za dugometražne, i fondovski i stvaralački, a oni autori koji su uspešni u pravljenu sjajnih kratkih priča upravo to i čine. U tom smislu, budžet jeste važan faktor - kao i količna vremena koja prođe od ideje do snimljenog filma (bilo kog, pa i kratkog) - ali verujem da ništa od toga nije presudno. Presudno je misliti u skladu sa samom prirodom kratkog filma.
Da li Vas je ijedan film razočarao, to jest da li ste za bilo koji od filmova smatrali da je daleko lošiji od ostalih i ukoliko da koji i zašto?
-Nije mi se dopalo nekoliko filmova za koje mi se činilo da nisu nastali iz želje da se kaže nešto autentično, već iz neke narativne/ideološke konstrukcije, ili pak iz oponašanja uspešnih žanrovskih obrazaca, bez ikakvih novih čitanja. To mi uvek deluje kao propuštena prilika za mlade autore koji u kratkometražnom filmu zaista imaju priliku da budu odvažni na sve dostupne načine.
Da li film može i danas biti oruđe za velike promene u društvu?
-Svaki put dvoumim šta da kažem kada me neko pita šta mislim o mitu da film, ili umetnost uopšte, mogu promeniti svet. Verovatno nastavljam da se bavim filmom zato što ipak verujem u kritički dijalog između njega i društva, u mikro-promene, procepe, pukotine.
Kakva budućnost čeka kratkometražni film u Vašim očima, a u skladu sa tim i kakva je budućnost filma uopšteno?
-Jedan od mojih omiljenih jugoslovenskih pesnika, Vojislav Despotov, rekao je: "Budućnost je posledica neobaveštenosti". Poslužiću se tim zgodnim citatom da bih sprečila sopstvena predviđanja; što manje mislimo o budućnosti, to bolje. Treba ipak imati svest da je sada gradimo.
Nema komentara