Film Hamnet, snimljen prema istoimenom romanu Megi O'Farel, u režiji Kloi Džao, rediteljke koja se i u ranijim filmovima bavila ženskom perspektivom, donosi intimnu i vizuelno suptilnu priču smeštenu u Englesku krajem 16. veka. Iako bi se, s obzirom na istorijski kontekst, moglo očekivati još jedno ostvarenje o životu i radu Vilijama Šekspira, Hamnet svesno zaobilazi to očekivanje. Umesto portreta slavnog pisca, film bira tiši, ali dublji fokus, perspektivu njegove supruge Agnes (Ane) i njeno suočavanje sa gubitkom sina.
Agnes koju tumači Džesi Bakli je centralna figura filma, na neki način i njegovo jezgro. Ona nije predstavljena kao „žena iza velikog umetnika“, već kao samostalna ličnost, snažno povezana s prirodom, intuicijom i znanjem koje ne potiče iz knjiga, nego od njene majke. Upravo zbog toga postaje predmet sumnje zajednice. Etiketa „veštice“, koja konstatno prati njen lik kroz film, ne služi kao narativ, već kao jasan komentar položaja žena u 16. veku, vremenu u kom je svako odstupanje od društveno prihvaćenih normi predstavljalo pretnju.
Govoreći o filmu Hamnet, rediteljka Kloi Džao opisala ga je kao istraživanje ženskog liderstva, koje kako sama naglašava ne pripada isključivo ženama, već ženskom principu prisutnom u svim ljudima, a koje snagu pronalazi u međuzavisnosti, intuiciji, odnosima i zajednici, a ne u dominaciji.
Foto: Vikipedija
Momenat gde se dobija drugačiji narativ jeste momenat gubitka njihovog sina Hamneta. Smrt deteta nije prikazana kroz dramatične scene ili ispade emocija. Naprotiv, tuga u Hamnetu prolazi kroz tišinu i svakodnevicu. Ona se ogleda u ponavljanju istih radnji koje više nemaju značenje, u praznim prostorima doma i u nemogućnosti da se bol artikuliše rečima. Film na taj način pokazuje da gubitak ne dolazi naglo niti prolazi brzo, nego se uvlači u život tiho i tu ostaje do kraja.
Iako nije u prvom planu, lik Vilijama Šekspira prisutan je kao figura unutrašnje borbe. On je prikazan ne kao genije, već kao čovek rastrzan između porodične tragedije i potrebe za stvaranjem. Njegova umetnost ovde ne nastaje iz ambicije ili slave, već iz nemogućnosti da se sa tugom nosi drugačije nego kroz pisanje. Odnos sa ocem dodatno produbljuje tumačenje njegove ličnosti, što nam pokazuje da se umetnost često rađa iz ličnih problema, a ne iz genijalnosti.
Vizuelno, film je izuzetno suptilan. Kinematografija se oslanja na prirodno svetlo, i mirne kadrove koji pojačavaju osećaj intimnosti, osećaj kao da smo zajedno sa likovima, kadrovi koji oslikavaju “ljudskost” dosta podsećaju na rad režiserke Keli Rajhart, naročito u njenom filmu Odabrane žene. Priroda je stalno prisutna ne kao samo kao pozadina, vec je na neki način i predstavljala samu Agnes i njena osećanja.
Hamnet je film koji ne traži pažnju, nije glasan i dramatičan. Njegova snaga leži u u tišini, u razumevanju života, u ljudskim osećanjima i njihovom borbom. Priča o ženama koje istorija pamti površno, o gubitku koji menja oblik svakodnevice i o umetnosti koja koristi bol kao svoju inspiraciju . Upravo u toj tišini Hamnet ostavlja najdublji trag.
Nema komentara