Novosadski slikar Đorđe Beara nedavno je imao izložbu “Selfovanje Đorđa Beara”. Iz njegovih slika govori ironija o stanju i svesti društva koje je pod uticajem uspona telnologije.
Beara je rođen 1955.godine u Stanišiću pokraj Sombora. Likovnu akademiju je završio 1982.godine u Novom Sadu. Do sad imao je 40 samostalnih i preko 100 kolektivnih izložbi koje je izlagao u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i priznanja i učesnik više likovnih kolonija. Sada živi i radi u Novom Sadu.
Ovaj istaknuti slikar u centar svojih motiva uvek stavlja čoveka i situacije koje čoveka kroz život snalaze. Da bi pronikao u najdublja i najskrivenija čovekova osećanja, išao je do gornje granice opasnosti. Reči smatra nedovoljnim da iskaže sve ono što je u njemu i zato slika. Njegov fah jesu grupni portreti koji nisu samo nekoliko zgužvanih lica na platnu nego nešto mnogo više, sa dubljom tematikom koju možete da dokučite samo ako se zagledate u njegova dela.
Motiv Vaše poslednje izložbe je društvo u eri tehnologije, otuđenost društva sa njenim usponom. Na koji način birate ono što ćete naslikati i predstaviti ljudima?
– Ja prosto slikam svoju neku unutrašnju priču, a motive biram uglavnom osvrćući se u okolini u kojoj boravim, i gledajući slike kojima sam okružen. Prosto kada gledam sportski prenos, slikam to što vidim, slikam boksere u ringu, demonstracije na ulicama, a danas sam okružen društvenim mrežama, i nisam mogao da to ne uključim u svoje interesovanje kao slikarski motiv.
To generalno vidite kao problem.
– Ja se kritički osvrćem na sve što me okružuje, a tako i ovo vidim kao problem jer reč je o savremenim tehnologijama koje su omogućile komunikacije kakve do sada civilizacija nije upoznala, a sa druge strane ta pojava nekako paradoksalno vodi ka otuđenju. Mladi su time najviše ugroženi, otuđenje je paradokslano veće nego ranije kada te komunikacije nisu bivale na tehnološkom nivou kao danas, a to vidim kao problem koji vodi ka još nekom dubljem otuđenju.
Vaš motiv jeste problem ‘selfiranja’, i uprkos tome što je to glavna ideja vaše izložbe, ljudi su i tu posegnuli za telefonima ne bi li se uslikali pored jednog od Vaših dela. Kako se osećate kada to vidite?
– To je prosto izraz ovog vremena, milje koji ljude porobljava. Neminovnost kojoj se ne možemo odupreti.
Karakteristike vaših slika jesu grupni portreti ali ono što je srž, jeste pojedinac. Kakva je karakteristika tog pojedinca u grupi?
– Moj lajt motiv od 80-ih je grupni portrtet koji simboliše sistem, opštost. Pojedinici u tom grupnom portertu kao nešto pojedinačno, osobeno, suprotstavljeno toj grupi, ili se nalaze kompatiblno tome ili su u sukobu. Moja ideja i razmišljanje je slično priči režisera Miloša Formana, koji kroz sve svoje filmove gura temu pojedinca u sukobu sa sitemom, gde on uvek završava kao gubtinik, to je moja neka ideja, možda i moja lična priča te je ja razrađujem kroz slike. Kroz vreme jedino menjam stilove načina izažavanje od ekspresionzma do nekog tradicionalizma i obrnuto, ali je uvek taj lajt motiv, ta priča, grupni portet kao simbolika sistema, nečeg opšteg i suprostvaljeno njemu, pojedinac. Trudim se da ti pojedinci budu predstavljeni u što boljem, karakternijem izrazu.
Devedesetih godina ste otišli u rat da biste osetili i u tim situacijama sva osećanja koja su u biti čoveka, od patnje i straha, do bola. Šta vas je nagnulo ka tome?
– U osnovi je tako. Više je to bilo učešće podsvesti nego neke svesne namere, ali kad sam ja razmišljao šta me je vuklo tamo onda sam došao do zaključka da sam išao iz neke radoznalosti, da bi eto posmatrao i to iskoristio u svom radu. Ali bilo je tu i drugih momenata, drugih povoda naravno. Ali možemo to tako i da kažemo, ako reporteri idu svesno u takve situcije kao ratni izveštači, zašto ja ne bih mogao da kažem tako, idem da izveštavam sa ratnih dešavanja. Mada,može se to i malo fleksibilnije shvatiti. Jedan psiholog ima svoju teoriju žira, koja kaže da svako ima svog anđela vodiča da bira te neke životne situacije, da vuče čoveka u ono da vrši izbor koji dovodi do cilja koji mu je zadat rođenjem. Moguće da je mene nešto vuklo. Ja sam imao utisak da sam išao tamo iz nekih drugih razloga.
Postoje razne spekulacije oko toga da li umetnost i dalje postoji. Kakvo je vaše mišljenje?
– Da, postoje mislioci koji tvrde da je umetnost već mrtva, da mi živimo neki post umetnički period. Za film recimo, vrlo je vidljivo da je svojih 70-ak godina živeo, a sad je na izdisaju, a slikarstvo od vremena Gazimira Maljeviča sa njegovim belim kvadratom na beloj površini, je već diskutabilno, da li postoji kao živo, da li su današnji slikari samo na nekom groblju umetnosti te prave reminiscencije nekih prošlih vremena. Nisam sasvim siguran da umetnost nije već odavno mrtva samo toga nismo svesni. Govorim za umetnost u smislu reči koju mi dosada smo koristili i kako smo je shvatali, a ovo danas novo što se pojavljuje, u ovoj sajber epohi ne znam kuda vodi i šta je. Ali umetnost kakvu smo je do sada shvatali nije.
Foto: Dragan Perišić
Nema komentara