Samostalna izložba radova studentkinje završne godine Akademije Umetnosti u Novom Sadu Maše Vujinović pod nazivom „Visual diary“ otvorena je 9. novembra u Kulturnom Centru LAB.
Foto: Nemanja Kljajić
Maša Vujinović rođena je u Beogradu 1998. godine. Završila je Karlovačku gimnaziju 2017. i iste godine upisala Akademiju Umetnosti. Iza sebe ima još jednu samostalnu izložbu i četiri zajedničke. Kako je dnevnik osnovna forma Mašinog vizuelnog izražavanja, na izložbi su prikazane fotografije, crteži i slike koje na najbolji način iskazuju umetničine misli i osećanja tokom prethodne četiri godine.
Šta za tebe predstavlja dnevnik? Da li ga zaista ispunjavaš svakodnevno ili je on više forma za isticanje bitnih trenutaka u tvom životu?
– Kada sam upisala Akademiju Umetnosti shvatila sam da bi bilo idealno imati dokument u kom će se naći sve kroz šta sam prolazila. Retko pišem samom dnevniku, kako to inače rade ljudi koji pišu dnevnik. Uglavnom zapisujem svoje snove, ideje, skice, crteže... Služi mi čak i kao herbarijum! Dnevnik je sastavni deo mog života i imam četiri ispunjena.
Na izložbi su prikazane fotografije, slike i crteži, što govori o tome da voliš da se oprobavaš u različitim vidovima umetnosti. Čime si se prvobitno bavila, a šta je usledilo?
– Upisala sam fotografiju na Akademiji i tada sam prvi put došla u situaciju da pored toga moram i da crtam, slikam i štampam. Bila sam užasan crtač i zajedno sa kolegama sam se smejala, jer mi je išlo jako loše. Međutim, volela sam da crtam, nisam želela da odustanem, a od profesora sam dobijala podršku. To je najviše uticalo na moj likovni izraz. Za četiri godine sam zaista napredovala i mogu da kažem da sada crtam odlično za svoje mogućnosti.
Glavna ideja izložbe je tvoje viđenje i prikazivanje unutrašnjeg sveta ženskosti. Koje bi motive izdvojila kao glavne? Šta je ono što unutrašnji svet ženskosti odvaja od spoljašnjeg?
– Za mene je umetnost nešto što dolazi iznutra. Crpim inspiraciju iznutra i spoljašnji uticaji su mi uvek nekako plitki. Uglavnom radim auto-aktove ili auto-portrete. Umetnost sam zavolela jer mi je u početku bila terapija koja mi je pomogla da zavolim i upoznam sebe. Sa druge strane, motiv je često osoba koju volim. Inspiriše me ljubav i na osnovu nje sam uradila dosta radova.
Imaš tek 22 godine, a iza sebe već dve samostalne i nekoliko zajedničkih izložbi. Kada je po tvom mišljenju pravo vreme za izlaganje?
– Sve što sam uradila u prethodne četiri godine sada je dobilo pravi oblik i posmislila sam to je to, sada mogu da pokažem i drugima. Ja sam se uvek držala onoga da ukoliko nisam sigurna 101% u svoj rad, neću ni izlagati. Izlaže se onda kada si dobro promislio o suštini koju želiš da preneseš.
Foto: Maša Vujinović
Kakvo je tvoje viđenje položaja mladih umetnika u našoj zemlji?
– U Srbiji je jako teško doći do galerijskog prostora, jer uvek izlažu jedni te isti ljudi i to su oni stariji koji su već izgrađeni, to jest za koje su drugi čuli. Komisije uvek idu na sigurnu loptu, što uskraćuje drugima da dobiju svoju šansu.
Šta treba promeniti?
– Ne znam šta bi nam pomoglo sem da se država okrene ka umetnosti, da se kultura neguje, da se otvaraju, a ne zatvaraju kulturni centri i tako dalje. Na sve to čekamo već dovoljno dugo, a samo smo sve dalje. Živimo u zemlji u kojoj je kultura odavno zaboravljena, a koja je izrodila sjajne umetnike pokopane sistemom.
Nema komentara