Andrej Josifovski Pijanista, arhitekta i ulični umetnik, često je u okviru svojih radova izmeđuostalog predstavljao i poznate ličnosti. U galeriji „Haos“ od 13. septembra do 13. oktobra bila je postavljena njegova šesta samostalna izložba „Anđeli tame“. Tu su izloženi portreti pojedinaca koji predstavljaju uzore, stubove, heroje i prevashodno ljude od integriteta. Ideja je da izložba sledeće godine dobije nastavak na bilbordima širom Beograda, možda i zemlje, a cilj je promocija njegove „Runaway“ fondacije i SMS broja za lečenje kulture. O impresijama i utiscima sa izložbe, za „Univerzitetski odjek“, Josifovski govori:
„Zaista sam zadovoljan, ali uvek su tu neki ljudi sa strane koji to procenebolje od tebe. U jednom trenutku, dok sam pripremao izložbu, poželeo sam da pozovem galeristkinju, gospođu Borku Božović, i da joj predložim da otvaranje odložimo za narednu godinu. Da se izrazim u skladu sa prvenstvom koje traje, bio je „veliki presing“, da se sve privede kraju, ali nekako je uspeloda sezavrši, a nato gledam kao moj veliki uspeh. Zadovoljan sam što sam uspeo da iznesem jedan koncept i ideju koja je dugo tinjala u meni i pretočim u crteže kredom na školskim tablama, jer je to nešto što do sad nismo imali prilike da vidimo. Na otvaranju izložbe, ulica je ponovo bila zatvorena, ako je to uopšte neko merilo kvaliteta.Rekli su mi da je svaki dan bila izuzetna posećenost i to je za mene jedna sjajna stvar.
Foto: Jelena Petrović
Izloženi crteži rađeni su kredom na školskim tablama. Zašto ste se odlučili baš za ovu tehniku?
- Zato što prisustvujemo vremenu gde je manipulacija u svim sferama jako izražena, a mi je najviše osetimo preko medija. Znamo šta su sve mediji kroz istoriju bili spremni da nam podvale. Jedan umetnik je rekao „da će svako biti slavan na 15 minuta“, a to se može tumačiti i da će mediji uspeti da iskrive sliku o tebi na istih tih 15 minuta. Rešio sam da shodno tome takva bude i izložba, „piši-briši“. Glavni nosioci te izložbe su ljudi koji unose svetlo u ova tamna vremena i oni bi morali da budu ti koji nose ovo društvo, a to zapravo nije tako. Poenta je u tome da su mediji ti koji najviše podvaljujuinformacije, a kreda simbolizuje upravo tu lakoću njihovog manipulisanja. Radove sam ipak napravio tako da „anđeli“ ne mogu da budu obrisani iako su nacratni kredom, mada moram priznati da nikonije ni probao da ih izbriše.Jednaglavna tabla koja je nosila naziv „Srpska Gernika“ bila je obrisana na početku, a na njoj su bili nacratni neki od karakterističnih likova koji su nusproizvod tog iskrivljenog izveštavanja i svega što nam se dešava.
Ko su ti ljudi izvan Vaših radova i zašto baš njih birate za svoj umetničko izražavanje?
-Imao sam jedan momenat kada sam želeo da ovekovečim ljude koji su bili protagonisti za moj bunt, to jest pokret #usracuse. #usracuse je intelektualna revolucija, borba protiv pomodarstva i kiča i borba za umetnost i kulturu. Zapravo svi ti ljudi su na neki način bili heroji mog odrastanja. Neke od njih sam upoznavao tokom bavljenja ovim mojim poslom,ali su svi oni u nekoj meri uticali na formiranje mene ovakvog kakav sam danas. Ti ljudiprenose ozbiljne poruke i to rade na jedan način koji je veoma dopadljiv i koji dolazi do širih masa. Oni su kao poklon dobili jedan zid koji sam nazvao „Zid buntovnika“. Preko puta njega je livada koja je naizgled lepa, ali to je samo privid, jer kada padne kiša ona odmah postaje blatnjava, izrovana i zapravo simbolizuje kulturu i naš odnos prema njoj.Nije crtanje likova dugo trajalo, a jedan od razloga je što se u nekom trenutku omasovilo i kada govorimo oportretima, preovladale su takozvane„umrlice“ po zgradama širom naše zemlje. Moj koncept je bio sasvim drugačiji, to su bili naši savremenici.Tako se i izrodilaideja sa „anđelima tame“, da to budu mladi ljudi koji se bore za umetnost i kulturu i koji nisu prisutni u javnosti onoliko koliko zaslužuju. Međutim, slabo da sam mogao da dođem do njih, ne mogu da kažem da ih nema, ali očigledno da nisu toliko vidljivi i tek treba da isplivaju. Imao sam na svom spisku neke, do nekih nisam ni uspeo da stignem i onda sam ipak proširio i na one koji možda nisu godinama, ali su svakako mladi duhom. Kriterijum je bio jasan – da su uradili nešto za dobrobit našeg društva, a ne samo za ličnu korist. Biti dobar za druge je mnogo bitnije nego biti uspešan samo za sebe.
Umetnost i kultura bi trebalo da budu dostupne svima, a zbog čega se stiče utisak da su hermetične za određeni deo društva i mahom preovladava kič i pomodarstvo?
-To je neka premisa koja ide uz umetnost, da je to nešto elitističko. Naravno da se ne slažem sa tim i zato sam i izabrao ulicu kao moj medij. Ne znam odakle ja u galeriji uopšte, to se sve dešavalo slučajno, kao i većina drugih stvari, a jedino što nije slučajno jesteda volim da crtam i stvaram i da se bavim kreativnim radom u bilo kom smislu. Ulica je mnogo bitna jer mislim da se sve najbitnije stvari događaju upravo tu, ali ono što je iznad svega toga jeste da je ona jedini slobodan prostor gde se dešavaju stvari koje nisu uslovljene bilo čim. Ukoliko pričamo o izlagaštvu i o galerijama, moraš da budeš podoban i da se dodvoravaš određenim galeristama da bi primili tvoj rad. Suštinski, sve je to zatvoreno dok je na ulici sve samo u tvojim rukama.Možeš biti cenzurisan tako što prekreče ili odnesu to što si radio, ali opet je tu fotografija, ako ništa drugo, to nastavlja da živi na nekoj drugoj platformi. Danas smo svi naoružani najjačim oružjem na svetu – internetom, a na našem kanalu ne može niko da naszabrani. Na taj način se zaobilazi cenzura i momenat elitizma i to je zapravo ono što me čini srećnim. Danas jedina slobodna umetnost je ulična umetnost, sve ostalo je vrlo upitno. U galerijama kojima sam izlagao nisam bio uslovljen bilo čime i zato sam tu i pristao da budem, kao da sam bio u ograđenom delu ulice.
Mesta koja birate za svoje murale usko su povezana sa Vašom profesijom, arhitektura je uvek prisutna. Koliko smo zapravo spremni i otvoreni da percipiramo i racionalizujemo stvari koje svakodnevno vidimo na ulicama?
-Citiraću moje omiljene likove iz Državnog posla: „Mi više uopšte nemamo potrebu da bilo šta izmišljamo,mi samo napišemo skeč od realnih događaja oko nas“. Isto je i sa mnom. Eto na primer instalacija„Klackalica za prekobrojnu decu“bila je postavljena na kontejner da bi se deca igrala dok njihovi roditelji traže hranu i odeću. Par ulica dalje šetaš i zaista vidiš čoveka koji se klacka na ivici kontejnera da bi dohvatio unutra nešto za jelo, e to je realnost od koje nam je neprijatno koliko dobro živimo. Čini mi se da je sve jedan veliki paradoks, uhvatiš sam sebe da tripuješ, da li si u teoriji zavere... Opet se vraćam na medije i brzinu svega – više ne znaš šta si pročitao, šta je istina a šta nije, brzina života i informacija koje se ređaju jedna za drugom na dnevnom nivou, asve ti deluje da je moguće. Preplavljeni smo tamnim stvarima i postali smo plodno tlo za izopačene, a sve zbog toga što je kultura degradirana. S vremena na vreme upadam u neke paranoje gde počinjem da sumnjam i u čistu istinu. Dovoljno je da neko ubaci crv sumnje i mi smo u spinu kao u centrifugi.
Svedočimo da je umetnost u velikoj meri vidno angažovana, zbog čega se dešava da pada u određeni vid larpurlartizma?
-Kada sam se 2014. godine opredelio da će novi muralizam biti jedan od pravaca kojim ću se baviti i kada su moji radovi preplavili medije,paralelno se dešava situacija da je čelnicima tadašnje gradske vlasti to zaličilo kao nešto što je zanimljivo za njihovu promociju. Svako je u tome video svoju šansu. Vlast da dobije lake poene, a kvazi stvaraoci da postanu instant umetnici. To je sve doprinelo da se esencija razvodnji, a samim tim se gubila suština. Bilo kakva škrabotina u medijima se svrstavala u umetnost i tako je sve krenulo pogrešnim putem. Sve vezano za stvaralaštvo na ulici su postale moderne reči i fraze, koje se vrlo često pogrešnokoriste i automatski dolazimo u umetnost radi umetnosti. Odjednom se svako osetio da možeda bude umetnik. To s jedne strane i nije toliko loše, ali sa druge strane se gubi suština. U svakom slučaju, vreme će pokazati ko je umetnik i šta je umetnost. Za sada samo stvaramo.
Vaši radovi su često kritički, afirmirišu prave vrednosti, okrenuti su prema svim ružnim pojavama i anomalijama u društvu. Kako bi Vaša umetnost izgledala kada bi postojalo utopističko društvo?
-Mislim da ne bi postojala (smeh). Često kažem da sve funkcioniše kako treba, ja ne bih imao ovde šta da radim. I umetnost bi za mene bila utopistička ili ne bi postojala. U biti svakog dobrog čoveka je da bude u kontri vlasti, jer on onda tera tu vlast da bude bolja. Smatram isto tako da nije normalno nikad ne pohvaliti dobre stvari koje postoje, pa iako su one na drugoj strani. Da je neko društvo u kojem postoji vladavina prava, a ne zakon jačeg, onda bi postojale i dobre stvari, a do tada o pravim vrednostima možemo samo da maštamo.
Nema komentara