Diplomska izložba studenta odseka za Medijske studije, Marka Antića, održana je pre nešto više od nedelju dana u Čereviću, selu kraj Novog Sada. Antić je ujedno i foto-reporter Univerzitetskog Odjeka, a većina fotografija koje je na svojoj izložbi prikazao nastale su upravo tokom terenskog rada za našu redakciju.
Koncept izložbe pod nazivom “01.11.2034” čini deset fotografija koje su naizmenično osvetljene reflektorima tokom izlaganja i jedne fotografije koja je prikazana na projektoru.
Izložba 1.11.2034 predstavlja vodič kroz deset godina, od 1. novembra 2024. godine, do istog datuma 2034. godine, postavljajući pitanje šta ćemo pamtiti, a šta zaboraviti iz vremena studentskih protesta.
Pred vama je razgovor koji smo vodili sa našim kolegom, novinarom i umetnikom koji je tokom studentskih protesta stajao iza objektiva i čitaocima prenosio šta se tokom godinu dana dešavalo u Novom Sadu, Kuli i drugim mestima u Srbiji.
Šta misliš da ćeš ti vremenom zaboraviti iz ovog perioda i kako si odabrao baš ovih deset fotografija?
Verovatno sam dosta toga zaboravio, mnogo toga vremenom padne u drugi plan i teško je unapred znati koji će trenuci postati važni. Zato ova izložba nema fiksan skup od deset fotografija, već živi koncept koji će se menjati sve do 2034. godine. Najsvežiji rad nastao je sasvim neplanirano, pre samo tri meseca tokom izbora u Kuli, u trenutku kada je izložba već bila u pripremi.
Moj plan je da postavka funkcioniše po principu rotacije, sa svakom novom fotografijom koja uđe, jedna od postojećih izlazi. To što neke slike trenutno nisu deo postavke ne znači da su zaboravljene, već samo da trenutno diktat koncepta ili važnost trenutka prednost daje drugima.
Kako si se osećao dok su te fotografije nastajale i na koji način se u tom procesu menjao tvoj doživljaj umetnosti, fotoreporterstva i sopstvene uloge u medijima?
Dok se sve ovo dešavalo, bio sam pre svega student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, pa tek onda fotograf i novinar. Kada su protesti počeli, nisam planirao da se bavim novinarstvom, ali sam iza sebe imao osam godina fotografije i znao sam da je to moj način da zabeležim trenutak. Posebno jer sam 1. novembra, samo sat vremena pre pada nadstrešnice, bio na stanici sa devojkom. Sav taj strah, bes i zbunjenost morao sam da izrazim kroz objektiv.
Vremenom se moj pristup promenio: u početku sam bio više okrenut sebi i sopstvenom doživljaju, dok sam danas više okrenut publici i novinarskoj brzini. Zato je većina fotografija na izložbi i nastala u tih prvih šest meseci, u trenutku kada sam fotografijom uspevao da izrazim ono što svi kolektivno osećamo.
Foto: Nebojša Jerković
Jedna od tvojih fotografija prikazuje policajce, aktiviste i političare zajedno. Šta za tebe kao autora predstavlja ta fotografija?
Ta fotografija je više fotoreporterska nego umetnička jer ima izuzetnu informativnu vrednost, a u njoj se sadržajno nalazi sve što čini suštinu te scene. Na njoj su policajci, aktivisti i političari, a njihovi izrazi lica tačno govore o tome kako se ko odnosi prema celoj situaciji, ali i prema nama novinarima.
Dok su jedni postiđeni i to rade iz nekih svojih nužnosti, drugi se ponosno smeju, drže da smo nevažni, naivni i nezreli, pa nam na neki način čak i poziraju. Ipak, u svakom policajcu na toj fotografiji vidi se autentičan, lični pogled na sve što se dešava. Drago mi je što nisu pokriveni maskama i što nemaju uniformisane stavove, jer se i među njima jasno vide razlike. Ne bih voleo da generalizujem, niti izjednačavam bilo koju grupu, ali mislim da ova fotografija, iako primarno informativna, nosi i umetnički značaj upravo zato što na jednom mestu spaja sve te slojeve i reakcije.
Posebnu pažnju privlači portret policajca u kordonu kome se samo oči vide ispod šlema. Kakvu priču nosi taj pogled i šta nam on govori o pojedincu unutar struktura kordona?
Taj portret je preživeo brojna filtriranja arhive upravo zbog upečatljivog pogleda tog čoveka. Na prvi pogled privlače te njegove plave oči, ali kada pažljivije analizirate lice, na jednoj strani vidite uplašenost, a na drugoj spremnost na izvršenje zadatka.
Fotografija je nastala izdaleka, u trenutku dok se formirao kordon tokom građanske neposlušnosti i blokade kod Futoške pijace. To je onaj međuprostor, pauza pre same komande kada oni nisu samo deo lanca, već pojedinci u trenutku razmišljanja. Iz njih u tom času izbija i zabrinutost i strah; svesni su opreme koju nose i činjenice da jedan pogrešan udarac nekog može koštati života, ali istovremeno kalkulišu i kako da profesionalno sprovedu naređenje.
Na terenu sam često gledao tu dinamiku u kordonu, studente koji razgovaraju sa policajcima, razmenu osmeha, pa i simpatija ili brige. Zato je pogrešno pojednostavljivati stvari i sve stavljati u isti koš. Ne kažem da ne postoji jasna odgovornost, ali ovaj portret hvata baš onaj trenutak kada su ti ljudi nakratko sami sa sobom i svojom savešću.
Koliko je izazovno sažeti dvogodišnja dešavanja u deset radova, a da pritom u drugi plan ne padnu priče iz manjih sredina poput Zrenjanina ili Kule?
Nije mi bio cilj da bilo šta pojednostavim. Želeo sam da kroz svega deset fotografija obuhvatim što više detalja i slojeva svega što nam se dešavalo u poslednje dve godine, jer pojedine slike u sebi nose više paralelnih priča.
Iako sam izveštavao i iz Beograda i iz Kule i iz Novog Sada, svestan sam svoje pristrasnosti prema Novom Sadu kao student Filozofskog fakulteta. S druge strane, pošto sam iz Zrenjanina, dobro znam kako se male sredine i njihove specifične perspektive lako zaborave i padnu u drugi plan. Uvek postoji rizik da se neke situacije potisnu, ali ove fotografije služe upravo tome - da sačuvaju od zaborava i te, često nevidljive priče.
Šta za tebe kao mladog novinara na početku karijere znači to što se prva izložba održava u Čereviću, a u isto vreme već dobijaš pozive i za izlaganja u inostranstvu?
Izuzetno sam ponosan što sam medijsku karijeru započeo u studentskoj redakciji Univerzitetski odjek na svom fakultetu. Imao sam priliku da učim uz profesore i kolege koji su, pre svega bili hrabri i spremni da pošteno i profesionalno rade svoj posao, a nas stalno motivišu da idemo tim putem.
Nije slučajno što se prva izložba dogodila baš u Čereviću. Bilo je pokušaja da se ona ne desi, jer u Novom Sadu, uprkos prostorima poput Studentskog kulturnog centra, teme kojima se bavim nisu poželjne. To stvara ozbiljnu autocenzuru, poručuje se mladim ljudima da biraju “sigurnije” teme ako žele prostor. Meni je, međutim, potpuno prirodno da se kao student bavim onim što trenutno živimo i ne bih pristao na kompromise da bih dobio galeriju.
Beskrajno sam zahvalan mentoru, profesoru Vukašinu Živaljeviću, Klubu ljubitelja stripa i Draganu koji su mi otvorili vrata u Čereviću. Pokazalo se da uz volju uvek postoje dobri ljudi, a velika posećenost izložbe potvrdila je da publika želi ovo zajedničko iskustvo, baš kao i u novinarstvu. Posebna mi je čast što se u oktobru izložba seli u Austriju, na poziv jednog tamošnjeg univerziteta. To ne bi bilo moguće bez podrške mojih profesora i mentora, koji su me povezali sa uglednim ljudima u struci. Sve ovo je dokaz da, uprkos preprekama, imamo razloga da ostanemo motivisani i ne odustajemo.
Nema komentara