Prva asocijacija na stant su najčešće kaskaderi. Ipak, stant mnogo je više od akrobacija na motoru, a svrstava se i među ekstremne sportove. Iza jednog vozača trebalo bi da stoji čitav tim profesionalaca, ali da to nije ključ uspeha govori primer Radislava Mihajlova iz Zrenjanina.
Foto: iz arhive sagovornika
Iako je, po svetskim standardima, krenuo kasno da se bavi stantom, Rade je uspeo da se nađe među deset najboljih na svetu. Jedina podrška na početku karijere mu je bila porodica, a kasnije je sam sebi stvarao uslove i tražio sponzore. Sa svojih 28 godina postigao je mnogo, a u Srbiji se o tome ne priča.
– Kada sam imao 16 godina, mama je digla kredit da bi mi kupila prvi motor. U manjim kategorijama sam bio šampion u tri države istovremeno. Onda sam prešao u klasu 600 kb, klasa velikih motora, gde sam bio deveti na svetskom prvenstvu i prvak Mađarske.
Koliko je stant popularan u Srbiji?
– Kod nas je generalno moto sport na jako niskim granama. Konkretno, ovo čime se ja bavim je apstraktan sport, koji je vrlo popularan „vani“. Najjača država u ovom sportu je Poljska. Problem Srbije je to što ne postoje staze. Sve su uglavnom improvizovane, kao i ona na kojoj ja treniram. Ne znam da li uopšte postoji inicijativa za izgradnju staza za moto sportove.
Koja je najopasnija situacija u kojoj si se našao?
– Motor me je poklopio. Iskreno, i ne sećam se svega, nekako sam se izvukao. Povredio sam se, ali nisam ni blizu kako sam mogao. Svestan sam koliko je opasan ovaj sport, ali samo ne razgovaramo o tome. Naučiš da živiš sa tim. Ako ikada budem počeo da razmišljam o tome šta sve može da mi se desi, onda ću shvatiti da to više nije za mene.
Imao si povredu ramena. Koliko je teško bilo vratiti se ponovo na motor?
– U tom trenutku sam imao 24 godine. Toliko dugo sam vukao tu povredu da sam na kraju morao i da se operišem. Posle dve neuspešne operacije, bilo je pitanje da li ću ikada moći da nastavim karijeru. Svaki sport kojim se baviš profesionalno nosi posledice. To je za mene bio jako loš period, sećam se da sam se pitao da li ovo znači kraj. Najviše me je ubijala neizvesnost, ali sam ipak imao tračak nade kada je uspešno prošla treća operacija.
Da li imaš sponzore i da li je Savez Srbije među njima?
– Sa Auto-moto savezom Srbije nisam nikada imao nikakvu saradnju i nisam upoznat sa njihovim radom. Imam svoje privatne sponzore, koji se ne finansiraju iz državnog budžeta. Moj glavni sponzor je Monster energy, ali i nekoliko firmi, od kojih je samo jedna iz Srbije. Danas je teško naći nekoga ko će da sponzoriše bilo kakvu vrstu sporta. Sa Monsterom sarađujem već pet godina. Išlo je polako, ali su verovali u mene još na početku.
Šta bi izdvojio kao krunu karijere?
– Preko Monstera sam i došao u Asen. Vozio sam se na MotoGP trci trideset minuta pre Rosija. Ne postoji nijedan sportista koji je veći od sporta, osim njega. Za njega mislim da je jedan jedini i neprevaziđeni. O tom uspehu, osim nezavisnih medija, niko nije pisao.
Da li si zadovoljan svojom karijerom do sada?
– Sa obzirom na to gde treniram, mislim da je top 10 na svetu veliki uspeh. Sada sam fokusiran na demo vožnje. Kada idem na takmičenja, trudim se da sam uvek u opticaju za top 10. I na treningu i na nastupima, uvek ostavim sto odsto sebe i time se vodim i kroz život.
Nema komentara