Maja Umićević je reprezentativka Srbije u tekbolu, koja je ovaj sport prvi put zvanično zaigrala tek na Svetskom prvenstvu. Njena tvrdoglavost je u sportu vrlina koju koristi da nadjača i sebe i protivnike, a najveća lekcija koju je kao sportistkinja naučila jeste ta da podrška i priznanje drugih mogu često da zakasne.
Foto: SRBTEQ
Kao mlada Senćanka doselila se u Novi Sad kako bi upisala studije srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu, a sada ovaj grad predstavlja njen dom. Iako ljudi nalaze da je interesantno kako je povezala dva potpuno različita polja interesovanja, ona kaže da joj je upravo fakultet otvorio put ka ostvarenju snova i ciljeva u svetu sporta, budući da je na tom putu upoznala svog partnera čime je sve i počelo.
U Srbiji je tekbol još uvek nedovoljno poznat, a predstavlja mešavinu fudbala i stonog tenisa koji se igra na takozvanom tekbordu, odnosno zakrivljenom stolu. Međutim, činjenica je da naša zemlja u tom sportu već ima svoje istaknute predstavnike, među kojima je i Maja, u kategoriji mešovitih dublova.
Kako si saznala za tekbol, s obzirom da on tek odnedavno postaje sve više prepoznatljiv kod nas, međutim, mnogi i dalje ne znaju za njega?
– Za tekbol znam još od leta 2018. godine kada sam ga videla na Instagram profilu bivše teniserke i tekbolistkinje Natalie Guitler. Odmah mi se svideo! Budući da je fudbal moja prva ljubav, a kako tekbol sadrži pojedine fudbalske elemente, privrženost je došla nekako prirodno. Ipak, moje bavljenje tekbolom krenulo je u novembru 2019. godine, i to mesec dana pred moje prvo učešće na Svetskom prvenstvu. Tada su mom dečku, a sad i sportskom partneru, Nikoli, koji se tada već bavio ovim sportom, ljudi iz organizacije javili da će biti tada još nove kategorije na Svetskom prvenstvu, kategorije mešovitih dublova. Verovao je da posedujem određen potencijal, te me je pitao da li želim da igram sa njim. Tada u Novom Sadu nije bilo tekbol stolova i niko sem nas se nije bavio njime, te smo se za Svetsko prvenstvo pripremali na betonskom stonoteniskom stolu. Pritom trenirali smo napolju, zaviseći od vremenskih uslova, te je zapravo moj prvi pravi susret sa sportom bio na samom Svetskom prvenstvu. Uprkos tome, osvojili smo 3. mesto, i od tada se aktivno bavim ovim sportom.
Kako kažeš da se na početku tvoje i karijere tvog partnera još uvek niko nije bavio tekbolom u Srbiji, kakva je trenutno situacija?
– Uslovi su se donekle poboljšali, ali što se tiče situacije sa igračima u Srbiji, još uvek nema adekvatne baze igrača, a to je ujedno i jedan od naših najvećih problema jer nemamo sa kim da se pripremamo za predstojeće turnire.
Da li je bilo izazovno ili možda čak pomalo teško savladati veštine tekbola, s obzirom da je reč o sportu koji se igra po sasvim drugačijim pravilima nego bilo koji drugi?
– Rekla bih da svakako jeste. Na početku sam morala gotovo konstantno da razmišljam o pravilima, jer ima nekih zaista specifičnih. Pre svega o ponovljenim dodirima i ponovljenim napadima, ali kao i u svakom sportu kada nešto duže igrate uđete u rutinu što se tiče pravila i ne morate više da razmišljate o tome.
Šta si iz svog života unela u tekbol, a čemu te je tekbol naučio?
– Osobina koju sam unela u tekbol je moja izuzetna tvrdoglavost, koju pokušavam da koristim na što bolji način, kako bi me održala onda kada psihički padnem ili kad su protivnici na neki način nadmoćni. Tekbol me je naučio (ili me još uvek uči) da ne čekam podršku i priznanje drugih, jer to zna da zakasni.
Foto: SRBTEQ
Da li je u ovom sportu bitnija fizička ili psihička spremnost? Možda oba?
– Definitivno oba. Zbog već pomenutih specifičnih pravila, a i same brzine igre i brzog razvoja poena, potrebna je izuzetna koncentracija i sportska inteligencija, te staloženost, jer ponekad možete fizički, pa čak i tehnički nadmoćnu ekipu savladati taktički i dočekati njihove greške. S druge strane, ukoliko niste fizički spremni, ne možete da ispratite tempo igre, ali ni da ostanete skoncentrisani u dovoljnoj meri, te krećete da grešite.
Da li je podjednako izazovan za muškarce i žene? Šta je ključ uspešnog tekbol igrača?
– Što se tiče razlika među polovima, ja bih rekla da muškarci nisu u tolikoj prednosti, zbog, kako je u nekim sportovima slučaj, na primer, fizičkih predispozicija, već više zbog fudbalske „neobrazovanosti” žena, zbog slabijih mogućnosti – pogotovo ranije, za bavljenje „muškim” sportovima, kao što je na primer fudbal, koji je svakako najbolja priprema za ovaj sport zbog najviše zajedničkih tehničkih elemenata. Žene su zbog toga tehnički dosta slabije, mada ima i žena u ovom sportu koje imaju zaista izvanrednu tehniku. Ja, na primer, upravo zbog toga što u mom gradu nije bilo ženskog fudbalskog kluba, nisam trenirala fudbal već sam ga kao mlađa igrala samo sa drugovima, pa mi nedostaje prava fudbalska tehnika koju bih stekla na treninzima, što se trudim da prikrijem drugim elementima, pre svega udarcem, odnosno pripremom lopte za napad glavom, što mogu reći da je element po kojem sam „prepoznatljiva” i da je nešto što je moj adut u igri. Postoji dosta stilova igre, i ukoliko se odabere odgovarajući, tekbol je zaista sport kojem se svako može prilagoditi, naravno, ukoliko je spreman da radi na tome.
S obzirom da tekbol ima primese fudbala, sporta u kome postoji jasna kategorizacija na muški i ženski, da li smatraš da je sport kojim se baviš rodno ravnopravan?
– Mogu reći da je u tekbolu odnos prema ženama generalno dosta povoljan i da se radi na poboljšanju njihovog položaja, te se javlja sve više turnira gde ima i ženskih kategorija sa ravnopravnim nagradama, kao i da smo mi kao žene u ovom sportu u inostranstvu poštovane i da imamo podršku. Ipak, što se tiče situacije u Srbiji, moram reći da mi je ponekad iskreno potrebno izuzetno strpljenje, jer ljudi čak i kada postignete identičan, ili u pojedinim slučajevima, čak i veći uspeh nego muškarci u ovom sportu, nađu način da obezvrede to, ili jednostavno prođe neprimećeno, što zna da ubije motivaciju.
Koji deo bavljenja ovim sportom smatraš najlepšim?
– Za mene su takmičenja generalno najlepši deo svega. Ona su kruna svega na čemu se radi u međuvremenu. Pored tog igračkog dela, tu su i neke prelepe lokacije koje posetite, ljudi i kulture koje upoznate, i svako takmičenje je jedno unikatno iskustvo. Ipak, iskreno, najlepši deo svega je osvajanje medalje, što je svakako i cilj koji zacrtam sebi pred svako takmičenje. Stroga sam prema sebi i ovo zaista igram svim srcem, tako da je to nešto što pored svega najviše utiče na celokupno iskustvo, jer volim da znam da sam dala maksimum.
Foto: Teqball Romania
Kada se osvrneš na sam početak, pa ceo put koji si prešla do danas, na šta si najviše ponosna? Da li bi nešto promenila?
– Najviše sam ponosna na osvajanje zlatne medalje na takmičenju u okviru evropske turneje u Helmu u Poljskoj, koji je bio turnir sa najjačom konkurencijom u mešovitim dublovima do sada. Pored toga, jedna od medalja kojima se najviše ponosim, iako bronzana, je medalja sa turnira u Rumuniji gde smo Nikola i ja igrali u konkurenciji muških dublova, gde sam bila jedina žena na turniru, i gde smo u polufinalu uzeli set dublu iz Rumunije koji je ove godine bio drugoplasiran na samom Svetskom prvenstvu. Što se tiče stvari za kojima žalim i koje bih promenila, to su neki momenti kada nisam verovala u sebe i tada me nisu pobedili samo protivnici, već sam i ja samu sebe, jer tada nije stvar u samom porazu, već u mom stavu.
Koliko je zapravo bilo teško stići do statusa reprezentativke i takmičiti se na Svetskom prvenstvu?
– Put do mesta u reprezentaciji je naporan, to je proces na kojem se radi tokom čitave godine i koji traži određena odricanja, nekad je prosto nemoguće održati neki balans, već morate da nadmašite sebe. Sport je nepredvidiv i nema mesta opuštanju. Takmičenja ima tokom čitave godine, tako da je potrebno konstantno biti spreman, a kako je u pitanju i sport u razvoju, konkurencija je sve raznovrsnija i bolja, ali i mi imamo na čemu da radimo.
Da li vidiš sebe u ovom sportu do kraja?
– Sebe vidim u ovom sportu i želim njime da se bavim, i nadam se da će jednog dana doći do toga da tekbol zaista mogu da gledam kao profesiju, ka čemu se ide. Tekbol je sport koji je sada već zvanično uvršten u sportove za medalju na Evropskim olimpijskim igrama, a radi se na tome da bude na Olimpijskim igrama 2028. godine, tako da bi neki glavni cilj bio pre svega samo kvalifikovanje, a potom i osvajanje medalja na ovim takmičenjima. Do tada, na nama je da radimo na našoj igri i da učestvujemo na što više takmičenja jer je svako takmičenje najbolja priprema za još više ciljeve.
Nema komentara