Hor muzičke škole „Josif Marinković” iz Zrenjanina, vođen dirigentkinjom Zoricom Kozlovački, osvojio je prvu nagradu, kao i nagradu apsolutnog pobednika kategorije na Međunarodnom virtuelnom horskom šampionatu „Lege Artis” u Tuzli.
Foto: Virtuelni hor srednje muzičke škole „Josif Marinković“, Zrenjanin
Iako su virtuelni horovi bili retko zastupljeni pre pandemije korona virusa, oni zapravo nisu proizvod ovog vremena i novonastale situacije. Koristeći mogućnosti razvoja interneta prvi virtuelni hor stvorio je američki kompozitor i dirigent Erik Vajtkri 2010. godine. Ovaj hor se sastojao od 185 pevača i to su bili pevači koji su prvi izveli ovakav muzički virtuelni performans. Poslednji onlajn nastup prvog virtuelnog hora snimljen je 2020. godine sa Vajtkrovom kompozicijom „Sing Gently” i obuhvatao je čak 17.572 pevača iz celog sveta koji su snimke svojih glasova udružili i prezentovali putem Jutjuba. Dirigentkinja Zorica Kozlovački kaže da je ovo iskustvo iskorišćeno u današnjem vremenu kao mogućnost i neki vid horskog pevanja. Sama ideja kreiranja sopstvenog virtuelnog hora za nju jeste bila interesantna, ali i vrlo zahtevan i složen proces. Ona ističe da je virtuelno takmičenje horova, pored svih benefita koje je pružilo, ipak „utešna varijanta” svim pevačima.
– Virtuelni hor pruža mogućnost da se u zajednički projekat uključe pevači koji nikada ne bi mogli da se okupe zajedno jer žive bukvalno na različitim krajevima planete, a u današnje vreme i usled nemogućnosti okupljanja poslužila je kao “utešna varijanta” mnogim horovima. Ipak, horsko pevanje je aktivnost koja ima smisla isljučivo uživo jer zajedničko pevanje dobija smisao u međusobnoj interakciji i deljenju emocija pri stvaranju muzičkog dela, kako među pevačima tako i sa publikom. Bez mogućnosti pevanja uživo, postoji opravdana zabrinutost gubitka veze sa pevačima, publikom, volje i motivacije za daljim radom – naglasila je Kozlovačka i dodala da će se ovako velika pevačka pauza sigurno odraziti i na vokalne sposobnosti pevača i sve zdravstvene, duhovne i socijalne benefite koje su imali od pevanja u horu.
Kako se rodila ideja za učešćem na horskom virtuelnom takmičenju i kako je izgledala njena realizacija?
– Horski festivali i takmičenja koja imaju već dugu tradiciju na ovaj način su želela da obezbede kontinuitet i održe kontakt sa izvođačima i publikom. Prijavljeni horovi takmiče se putem poslatih snimaka po propisanim propozicijama takmičenja. Međutim, pojavio se i jedan problem jer na ovako koncipiranim takmičenjima vrlo je teško odrediti stvarni izvođački kvalitet hora, jer se on prenosi bez direktnog utiska, već preko medija – snimka, tako da kvalitet prezentacije ansambla može biti vrlo uslovljen kvalitetom i profesionalnošću opreme i dizajnera zvuka koji radi snimanje.
Kako su izgledale virtuelne horske probe?
– Pandemija je horsko pevanje dovela u ozbiljnu krizu. Većina horova „ćuti“ već više od godinu dana. Digitalni svet postao je naša realnost i od početka krize muzičari, pa i horski dirigenti, se upoznaju sa velikim brojem digitalnih aplikacija i mrežnih platformi koje omogućavaju zajedničku interakciju više članova, međutim nijedna od njih se nije pokazala kao pogodna za ostvarivanje kvalitetnih horskih proba kao što one izgledaju u realnosti. Razlog leži u kašnjenju zvuka zbog različite brzine protoka signala u internet mreži i neadekvatnih računarskih ili telefonskih uređaja kojima članovi hora raspolažu. Kvalitetnija onlajn horska proba podrazumevala bi kupovinu PRO aplikacije i ulaganje u računare, mikrofone i slušalice, što mi ne možemo da priuštimo. Kao korisnije sredstvo u napretku pokazali su se snimci deonica svakog glasa koje sam snimala i slala pevačima, pa su oni na taj način učili i uvežbavali svoju horsku deonicu, a ja sam ih pomoću njihovih snimaka kontrolisala i slala sugestije koje bi uticale na kvalitet.
Da li je odgovornost pevača u tom slučaju bila veća s obzirom na samostalnu pripremu deonice u kojoj pevaju bez da čuju ostatak glasova u horu?
– Odgovornost je i dalje bila obostrana, ali su se pojavili i problemi. Meni kao dirigentu najteže je pao gubitak kontrole celokupnog izvođenja, jer iako sam mogla da pomognem i učestvujem u snimanju samostalnih deonica pevača, nisam mogla da znam i utičem na to kako će zvučati celokupno finalno izvođenje do momenta kada se montiraju svi glasovi, a onda jednostavno nema više ispravki. Više sam odgovornosti imala u osmišljavanju, sprovođenju i organizovanju procesa snimanja nego u stvarnom kreiranju izvođenja, što je za mene bila sasvim nova uloga i iskustvo.
Koliko horova se prijavilo na Međunarodni horski šampionat i da li ste imali priliku da na neki način čujete i izvedbe svih ostalih učesnika?
– Interesovanje za ova takmičenja je bilo veliko. Na svim onlajn takmičenjima prijavljivao se vrlo veliki broj ansambala, neka takmičenja su čak morala da rade i predselekciju snimaka učesnika i izaberu samo određeni broj koji bi učestvovao u samom takmičenju. Snimci horova takmičara su se emitovali najčešće na sajtu ili Fejsbuk stranici takmičenja, tako da smo imali priliku da čujemo i vidimo i druge horove kao što se dešava i na takmičenjima uživo. Tako smo mogli da imamo uvid u repertoar, kvalitet i način prezentacije ostalih i steknemo kritičko mišljenje kako o nastupima drugih, tako i o našem nastupu u konkuranciji ostalih.
Kako je izgledalo samo takmičenje i dodela nagrada?
– Žiri bi preslušao i ocenio ansamble, a zatim je snimke mogao da sluša zainteresovani internet auditorijum, tako da je postojala i neka virtuelna publika koja je imala mogućnost i da putem komentara iznosi svoje mišljenje o izvođenjima. Posle emitovanih snimaka u zakazano vreme putem lajv strima žiri bi čitao rezultate i dodeljivao nagrade. Moram priznati da je taj trenutak bio podjednako uzbudljiv kao i na takmičenjima uživo. Kasnije bi objavljivali i liste sa kompletnim bodovanjem i rangom takmičara po kategorijama. Osvojene diplome su stizale poštom. Generalno se tok takmičenja nije mnogo razlikovao od takmičenja uživo, ali su falili svi oni momenti koji su za članove hora emotivno najbitniji – zajedničko putovanje na takmičenje, pozitivna trema pred izlazak na scenu, zajedničko radovanje na postignutom rezultatu, druženje i zajedničke uspomene koja ovakva takmičenja uživo nose.
Da li biste možda ponovili ovakvo iskustvo i u situaciji kada pandemija prođe i kada bi postojala mogućnost učešća virtuelnih horova na nekim svetskim takmičenjima u dalekim zemljama, s obzirom da Vam ne bi trebala značajna finansijska sredstva za samo putovanje, troškove smeštaja i slično?
– Izvesno je da će se globalna kriza ekonomskog sistema odraziti na kulturu i umetnost, fondove i konkurse koji su bili resursi za planiranje aktivnosti horskih projekata. Njene negativne efekte još nismo u stanju da sagledamo, ali je sigurno da će se osećati u godinama pred nama. Bez obzira na finansijske benefite virtuelnih horskih takmičenja, ne bih želela da ona postanu standard u horskom svetu. Ogromna je razlika u motivaciji ansambla za rad kada je u pitanju odlazak na takmičenje uživo ili onlajn. Samo takmičenje može biti cilj, ali je od ogromne važnosti i sam proces pripreme i sve što se dešava „iza scene” do momenta takmičenja.
Horsko pevanje je društveno dešavanje i razvijalo se uporedno sa razvojem čoveka i društva. Kozlovačka zato ističe da je pored svih neverovatnih transformacija koje je horsko pevanje doživelo, osećaj ogromnog zadovoljstva kojim se nagrađuju svi oni koji u njemu učestvuju ostao nepromenjen do dana današnjeg.
– Bez obzira na sve, želim da verujem da će horsko pevanje prevazići ovu krizu i da će horski svet biti još svesniji vrednosti zajedničkog pevanja – zaključila je Kozlovačka.
Nema komentara