Alber Kami je jednom prilikom izjavio da slobodno novinarstvo može biti dobro ili loše, ali da sigurno, bez slobode, ono ne može biti ništa drugo osim loše. Ugrožavanje medijske slobode koje već dugo potresa javnu scenu Srbije nimalo ne splasava. Nedelju dana nakon parlamentarnih izbora održanih krajem aprila, na javnom servisu Vojvodine, dogodile su se smene direktora programa Slobodana Arežine, 14 urednika i voditelja dnevnih informativnih emisija, kao i ostavka glavne i odgovorne urednice Prvog programa televizije Marjane Jović. Udruženi novinari, a potom i građani izašli su na ulice, zabrinuti zbog naglih smena i promena, a među njima i novinarka Radio-televizije Vojvodine (RTV) Sanja Kljajić, koja je, uz svoje kolege, stala na čelo inicijative „Podrži RTV”, u cilju zaštite novinarske profesije.
Foto: Aleksandar Milanović
Sanja Kljajić završila je novinarstvo na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Osim rada u informativnom programu RTV-a, ona je saradnica Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra „VOICE”, a radi i kao dopisnica za Dojče vele. Takođe, članica je i Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Inicijativa „Podrži RTV” traži ostavke. Ko snosi odgovornost za ovo što se trenutno dešava na pokrajinskom javnom servisu?
Formalnu odgovornost snose svi donosioci odluka u lancu – to su Upravni odbor RTV-a, Regulatorno telo za elektronske medije i Narodna skupština. Mi smo se već nakon prve odluke Upravnog odbora da smeni direktora programa Slobodana Arežinu, oglasili prvim pismom strahujući da to može dovesti do većih promena, i to se i dogodilo. Svega desetak dana kasnije, ljudi su smenjeni preko noći, bez ikakvog obrazloženja. Zato smo morali da reagujemo. Nije nam bila namera da organizujemo ulične proteste, već da ukažemo na to da u kući postoji problem i da zahtevamo obrazloženja. Razvoj situacije i velika podrška građana su nas izveli na ulice. To što nam nisu pružili nikakve odgovore, već smo dobili uvrede umesto obrazloženja, to je za nas bio znak da ne možemo da sedimo i pišemo pisma, već moramo da izađemo ispred zgrade i da tražimo ostavke Upravnog odbora. Od njih je sve krenulo, i to svega nedelju dana nakon izbora. Zato tražimo da se utvrdi lanac odgovornosti. Nisu nam bitna pojedinačna imena novopostavljenih urednika, tražimo da najodgovorniji u tom lancu podnesu neopozive ostavke, kao moralni čin, i da ponište sve svoje odluke, kako bi se vratili u okvire legitimnog i legalnog i kako se ovo nikada više ne bi ponovilo.
Kao jedan od razloga za smene na RTV-u naveden je i pad gledanosti programa. Koliko je gledanost cilj jednom javnom servisu?
Gledanost nikada ne može biti parametar za javni servis. Uostalom, zašto onda ne kažu i da je gledanost pala nakon što je RTV-u ukinut signal na Avali? U tom slučaju bismo možda dobili odgovore i na pitanja kako je, zbog čega i pod čijim pritiskom do toga došlo. Međutim, ono što je u ovom slučaju zaista važno jeste kvalitet sadržaja, a on je bio na izuzetno visokom nivou, posebno imajući u vidu uslove u kojima RTV funkcioniše.
Kakvo je trenutno stanje na RTV-u nakon smene urednika? Da li su ugrožene osnovne funkcije javnog servisa?
To će pokazati neke naredne analize i rezultati monitoringa. Bez takvih činjenica u rukama, teško je govoriti o tome. Međutim, evidentno je – a to možete pitati bivše urednike „Razglednica” koji su se dugo borili za to da gradonačelnik Novog Sada, ko god to bio u tom trenutku, ne bude prva vest u „Razglednicama” – da je nakon smene, već prvog dana, upravo Miloš Vučević bio prva vest u toj emisiji, i to je ono što je loše. Ne mogu premijer, predsednik i ministri svakog dana da budu prva vest. To nije informisanje, to je puko prenošenje političkih poruka. A podilaženje vladajućoj eliti, ko god je činio, nije uloga medija uopšte, a kamoli jednog javnog servisa.
S obzirom na to da jedan deo zaposlenih nije stao na vašu stranu, kakvi su međuljudski odnosi unutar same medijske kuće?
Mnogo je ljudi otišlo na bolovanje, jer ne može da izdrži taj stres. Stvarno su velike podele. Prozivali su nas da se borimo za naše fotelje, privilegije, ali niko od tih ljudi nije bio u foteljama. Urednici dnevnih informativnih emisija nisu politički funkcioneri, to su ljudi koji direktno proizvode program. Oni su novinari. O voditeljima tih emisija da ne govorim. Kakvi su tačno oni „foteljaši”? Oni su samo radili svoj posao. Tu nema nikakvih privilegija. Kažu: „birali ste terene na koje ste želeli da idete”. To prosto nije istina, a taj ko to tvrdi očigledno nikada nije radio takve terene. Dok su oni sedeli po sindikatima i sobama za promene, mi smo bili na kiši i blatu s izbeglicama na Horgošu i u Šidu, usred napada u Kumanovu, na protestima u Crnoj Gori, Kosovu ili Makedoniji. Recite mi, kakve su to privilegije?
Ušli ste u žižu javnosti izjavom o tome kako je strašno to što premijer jedne države ne želi da gostuje na javnom servisu. Koliko je bitno da se predstavnici vlasti pojavljuju u medijima koji su finansirani od strane građana?
Problem je u premijeru jedne države koji ne shvata da ima odgovornost prema građanima na prvom mestu, a ne prema sebi i prema njegovim prijateljski nastrojenim medijima. Premijer ne sme da diskriminiše medije, posebno ne javne servise, koje finansiraju građani i kojima je dužan da polaže račune, isto kao i mi. A strašno je što on to ne vidi, već odlazi na jednu privatnu i tabloidnu televiziju, na kojoj može da kaže šta mu se prohte, dok na javni servis, gde bi ipak morao da odgovori na neka pitanja, ne dolazi. A dužan je odgovore na brojna pitanja. Rušenje u Hercegovačkoj ulici je samo jedno, prvo u nizu pitanja.
Kada već spominjemo javne servise, i Radio televizija Srbije (RTS) bila je suočena sa promenama, ali tamo se nisu dogodili protesti novinara. Kako to komentarišete?
Meni je najiskrenije žao zbog toga. Žao mi je što kolege nisu rekle: „Dosta!”. Možda je razlog to što na njih nisu krenuli đonom kao na nas. Ili barem to ne znamo. Ja bih volela da smo imali veću podršku kolega sa RTS-a, ali ne možemo da osuđujemo bilo koga. Svi strahuju za svoj posao, za egzistenciju, pa čak i za goli život. Nemam prava bilo koga da osuđujem, ali bih volela da uvide i to da se, boreći se za RTV, mi zapravo borimo i za RTS. Ipak, reakcije nema.
Foto: Jelena Ivanović
Nakon protesta kojem je prisustvovalo više hiljada ljudi, među njima se našlo i nekoliko predstavnika opozicionih stranaka. Neki tabloidni mediji su to odmah iskoristili i skup podrške RTV-u okarakterisali kao politički protest opozicije. Kako komentarišete te pretpostavke i optužbe?
Najvažnije mi je da mi budemo sami sa sobom načisto. Ovo je građanska stvar. Za lidere stranaka koji su se pojavili, najveća kazna je to što su ih građani ignorisali. To im je verovatno i jasna poruka da se povuku u svoje stranke i da učine nešto sa njima, jer ovom društvu nedostaje opozicija. Mi nemamo političkih ambicija, mi samo pokušavamo da se izborimo za svoja prava. Na početku svakog skupa, sve to jasno i naznačimo, ali ne možemo nikoga da oteramo, ne možemo nekome da poručimo da je nepoželjan, nemamo prava na to i prelazi granice pristojnosti. Bilo je očekivano da će to biti upotrebljeno protiv nas, ali tabloidi svašta pišu proteklih dana – od toga ko stoji iza nas do toga ko nas finansira. Mislim da će im se sve to vratiti kao bumerang, a onaj ko poveruje da su se marksisti, libertarijanci, anarhisti i Evropska unija ujedinili u rušenju Vučića, taj je ili mnogo naivan ili neuk. Ali to bi svakako bilo istorijsko ujedinjenje.
Inicijativa „Podrži RTV” našla se i na protestnoj šetnji „Ne da(vi)mo Beograd”. Koliko je bitno ujedinjenje građana kada su upitanju društveni, ali i državni problemi?
Povezali smo se sa njima jer mislimo da imamo zajedničke tačke, kao i sa Lokalnim frontom iz Kraljeva, i sa Udruženjem predsednika skupština stanara iz Niša, sa kojima smo već razgovarali. Svako od nas se, naravno, bori za svoje ciljeve i naš je fokus na medijima i javnom servisu. Ipak, svi se borimo za institucije, i problem svake od tih inicijativa, jeste problem svih građana ove države: rušenje na silu mimo svih zakona i procedura, (ne)postupanje policije u tom slučaju, sloboda medija, visoka cena gasa, parking servisi i njihovi nameti, nepotizam, korupcija itd. Građani jesu apatični, ali odlično znaju šta ih žulja i bes se samo nagomilava dok negde ne pukne. Kod nas je puklo na RTV-u. Takva demonstracija sile bila je okidač u našem slučaju, a pokazalo se i u slučaju građana Novog Sada i Vojvodine. Jer to nije samo priča o rušenju javnog servisa i slobodi medija, to je paradigma za sve urušene institucije i ukradene slobode. Ono što raduje, jeste upravo to što ipak imamo građane koji na to neće ćutati. Ako nemamo opoziciju da artikuliše politiku, ostaje nam samo da zahteve artikulišemo sami i izvršimo pritisak na donosioce odluka, jer na kraju, oni žive na našoj grbači, a ne mi na njihovoj.
Takođe, vašoj podršci RTV-u priključile su se mnogo javne ličnosti i novinari. Koliko je bitno imati na svojoj strani ljude od značaja?
Naš je rezon bio da je bolje da o rezultatima našeg rada govore drugi, nego mi sami. Među tim „drugima” našli su se zaista brojni ljudi od integriteta, koji su javnosti manje ili više poznati, ali čija reč vredi. Našle su se i koleginice i kolege iz drugih medija, što je opet dobar znak ukoliko govorimo o novinarskoj solidarnosti. Međutim, uz svu zahvalnost tim ličnostima, tu postoji još jedna bitna stvar. Te video-snimke podrške snimali su i građani, naši gledaoci, i to na ličnu inicijativu. Nismo nikoga vukli za rukav da nas podrži, već su oni sami prepoznali i shvatili da oni imaju šta da poruče, i to je strašno važno. Važno je jer to znači da su za svega deset godina, koliko javni servis postoji na papiru, a samo nekoliko godina suštinski, građani prepoznali koncept javnog servisa i shvatili zašto je on važan za jedno društvo. To je naš veliki uspeh.
Kako izgledaju novinari i nenovinari u Srbiji?
Novinari se bave novinarstvom, nenovinari su sredstvo za prenošenje poruka iz različitih centara moći. Novinari postavljaju pitanja i traže odgovore, bez obzira na posledice, a nenovinari su skloni autocenzuri u strahu za egzistenciju i u tome je najveća razlika. Svako ko ulazi u novinarstvo mora biti svestan odgovornosti koju ima prema građanima, prema istini i prema profesiji. Isto tako mora biti svestan opasnosti kojima će biti izložen i već u startu sam sa sobom raščistiti šta je najviše što je spreman da izgubi zbog tog posla. Ja uvek volim da kažem da hrabrost nije epitet novinara, već preduslov za rad. I sve je stvar lične odluke – ako ćete da se bavite ovim poslom, sve je moguće, samo treba imati petlju. I čestitije je reći da nisi za taj posao i otići u neku potpuno drugu branšu, nego prljati ovu profesiju, koja je izuzetno važna za izgradnju i za opstanak jednog društva.
Nema komentara