Nepovoljni finansijski uslovi često su ključani problem lokalnih medija u Srbiji, što sa sobom povlači relativno niska primanja novinara, pa samim tim i nedovoljan broj zaposlenih u redakciji. Kako navodi Nezavisno udruženje novinara Srbije lokalni mediji se često okreću ka različitim oblicima državnog finansiranja koji su praćeni brojnim zloupotrebama, te se otvara prostor za razne vrste pritisaka, čime se narušava nezavisnost uređivačke politike medija. Postavlja se pitanje koliko je danas teško biti slobodan novinar, govoriti o istini, pogotovo u manjim gradovima Srbije?
Slobodan novinar iz Vranja, Radoman Irić, nakon završenog novinarstva na fakultetu Političkih nauka u Beogradu započinje svoju novinarsku karijeru pre svega na radiju „Polimlje“, a nastavio je u Vranju na mestu prvog urednika Radio Vranja. Kasnije je bio regionalni dopisnik domaćih medija poput FoNeta, Bete, Radio Beograda... Njegova karijera traje i danas, već gotovo pedeset godina i obeležena je mnogim prestižnim nagradama a jedna od njih je i nagrada „Stanislav Staša Marinković“ koju dodeljuje list „Danas“ za novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu.
Foto: Viktorija Jović
Kako je biti slobodan novinar u Vranju?
- Teško. Mnogo teže nego u Beogradu, Novom Sadu, Nišu. Biti slobodan novinar u Vranju znači imati kompletnu vlast na leđima. To znači biti protiv neznanja, primitivizma i svih društvenih devijacija imati dve trećine konzumenata protiv sebe. Utoliko je slobodan novinar ili ne, stvar ličnog ili profesionalnog izbora.
Da li ste imali pritiske od strane ljudi koje ste kritikovali?
- Biti slobodan novinar i nemati kritičare i one koji ti prete je prosto nespojivo. Jedna od situacija je da su mene nakon 20 godina izolovali jer sam bio opasan za vlast, za ljude iz vlasti, institucije. Jedni sa tobom nisu smeli,a drugi nisu hteli da komuniciraju. Osećao sam se kao čovek koji je prenosnik neke opake zarazne bolesti.
Dakle, pritiske se imali uglavnom od onih koji su na višim pozicijama?
- Naravno, jedino ljudi iz vlasti, koji ne poštuju zakone mogu da te ostave na ulici i ukinu sve izvore informacija. Bilo da jesi ili nisi ti postaješ „domaći izdajnik“ i „strani plaćenik“, šta god to značilo, a ja sam upravo tim putem krenuo kao slobodan novinar.
Koliko imate podršku Vaših sugrađana, da li oni dele Vaše mišljenje?
- Imam, ali su to uglavnom ljudi bez moći, bez uticaja, bez slobode... Ljudi koji život žive u strahu, ubeđeni da „zidovi imaju uši“. Najgori su činovnci: oni su „do dva“ portiv tebe „posle dva“ te obožavaju.
Koliko se izveštavanje pormenilo od početka vaše novinarske karijere pa do sada?
- Na žalost, mnogo. U Titovo vreme samo su Tito i Savez Komunista bili nedodirljivi i živeli kao „beli medvedi“. Međutim, danas svi predsednici od kućnig saveta do Vučića, zovu Tito, a sve insitucije koje imaju pečat, zovu Savez komunista, 95 posto medijskih radnika prodali su „veru za večeru“ i golu egzistenciju.
Da li to znači da su tada mediji bili slobodniji?
- Jesu, naravno. Tada su svi sem Tita i Saveza komunista bili legitimne mete. U to vreme kada bi novinar pozvao direktora na razgovor, ovaj bi prvo otišao kući da obuče troje gaća da bi se zaštitio od pitanja. Danas u Srbiji vlast ne poštuje ustav i Zakone, plus nemamo državu i institucije.
Za kraj razgovora, koji savet biste dali mlađim kolegama?
- Umesto saveta odgovoriću tuđim aforizmom: Tesla je imao samo 19 godina kada je napustio zemlju i otišao u Ameriku. Stvarno je bio genije.
Nema komentara