Postoji tvrdnja da je sloboda medija u određenom društvu proporcionalna demokratičnosti unutar njega. Ipak, živimo u vremenu kada se govori o sve većem stepenu demokratije, a istovremeno o sve manjoj slobodi medija.
foto: Goran Karadžić
U takvim se okolnostima od Republičke radiodifuzne agencije (RRA), odnosno Saveta RRA koji čine stručnjaci iz oblasti za koje je nadležna, očekuje da čuvaju novinarstvo u njegovom osnovnom smislu i da sankcionišu one koji ne postupaju u skladu sa pravilima.
O pritiscima sa kojima se u RRA najčešće susreću, očekivanjima građana, ali i o tome da li sloboda medija postoji, za Univerzitetski odjek govori Goran Karadžić, zamenik predsednika Saveta RRA: „Nisam siguran da sam skoro čuo o tome da mediji imaju sve manju slobodu. Mislim da u javnosti postoji sasvim drugačija slika. Mediji danas, što štampani, što elektronski, praktično ne znaju za granice. Što se tiče pritisaka, Savet se suočava sa mnogim pritiscima. Oni manje-više imaju interesnu podlogu. Očekivanja građana su, po pravilu, mnogo veća od zakonskih ovlašćenja RRA. Vrlo često se događa da je reakcija javnosti ravna ’svetoj katoličkoj inkviziciji’. Neko vikne ’veštica’ i RRA bi sutra trebalo da spali pomenutu gospođu, gospodina, radio ili TV stanicu. U uređenom društvu, kakvo smo mi, to jednostavno nije moguće i ukoliko neko povredi zakon, postoji procedura za izricanje mera“.
Koje su najčešće kritike koje se upućuju RRA i kako rešavate takve situacije?
Savet, kao ni bilo ko drugi, nije organ koji nikada ne greši. Osim toga, po zakonu velikih brojeva, ako godišnje donesete nekoliko stotina odluka, morate doneti i neku pogrešnu. Ono što je, uveren sam, dobro, jeste to što je Savet uvek do sada bio spreman da prizna svoju grešku i popravi je ako je to moguće.
Često se mogu čuti i komentari poput teze da je nelogično da episkop bude predsednik Saveta RRA i procenjuje televizije sa dominantno zabavnim sadržajima. Kako komentarišete ovakve i slične teze?
Ne mislim da bilo ko od nas treba da bude privilegovan ili uskraćen samo zbog toga da li nosi kravatu ili mantiju. Osim toga, pozicija predsednika Saveta sa sobom ne nosi nikakve privilegije. On je samo jedan od članova i ima samo jedan glas. Zar osam svetovnih lica nije dovoljno?
Možda najčešće pitanje koje se postavlja jeste i kako je moguće da se uz više apela RRA i dalje emituju rijaliti programi? Da li je uopšte moguće sankcionisati nepostupanje u skladu sa odlukama RRA?
Savet RRA nije cenzor. Komercijalne televizije, na kojima se emituju rijaliti programi, a emitovani su na svima osim ugašene TV Avale, posežu za najgledanijim formatima, a ispostavilo se da su to rijaliti programi. To što vidimo u rijalitijima je samo odraz našeg društva u ogledalu. Smešno je misliti da će društvo biti drugačije i bolje ako razbijemo ogledalo. Osim toga, sve su to licencni formati koji se na ovaj ili onaj način emituju širom sveta. Mogu samo da pomislim kakva bi bila reakcija javnosti da neko u Srbiji zabrani rijalitije. U kontekstu vašeg prethodnog pitanja siguran sam da bi bili optuženi da smo „pravoslavna džamahirija“ ili „evropska Severna Koreja“.
Poslednjih nedelja aktuelno je i pitanje odbijanja Saveta da dodeli frekvenciju televizijama Nova i Kopernikus. Šta je razlog odbijanja podnesenih žalbi?
Nije Savet ništa odbio. U zakonski sprovedenoj konkursnoj proceduri nije bilo većine koju definiše zakon da bi dozvola bila izdata. To, jednostavno, znači da članovi Saveta smatraju da nijedna od te dve televizije ne zaslužuje da dobije dozvolu. Ne vidim šta je tu sporno. Ako je Narodna skupština imenovala devet ljudi da odlučuju o toj oblasti, onda treba prihvatiti da su oni odlučili da niko od učesnika konkursa nije dovoljno dobar da mu se dozvola izda. Članovi Saveta su smatrali da nijedan od tih projekata ne zaslužuje dozvolu.
Na televiziji Nova moglo se videti i anketiranje građana koji su govorili o tome zašto bi baš ova televizija trebalo da dobije frekvenciju. Kako ocenjujete ovakav potez i da li takve stvari mogu da utiču na odluke Saveta?
Za mene je tako neprofesionalan pristup, pre svega zbog jednostranosti, bio dokaz više da nismo pogrešili u svojoj odluci. Ne znam koliko je to uticalo na članove Saveta, ali bilo je smešno gledati kako neki od „anketiranih“ čitaju sa promptera iznad kamere.
Koji od javno objavljenih kriterijuma za dobijanje nacionalne frekvencije pomenute televizije nisu imale?
Presudni faktori pri glasanju članova Saveta su za sve nas potpuno različiti. Zato je i predviđeno da se članovi saveta biraju iz različitih sredina. Za nekog je prioritet predviđen broj visokoobrazovanih kadrova, za nekog tehnička opremljenost, za nekog predložena programska šema, za nekog udeo dečijeg programa. Svako ima svoje prioritete i na osnovu njih glasa. Kada bi postojala jedinstvena matrica onda ne bi bilo potrebe za RRA. Sve bismo podatke ubacili u računar i dobili tačan rezultat. Pošto to nije slučaj, članovi Saveta, kako to zakon kaže, glasaju prema savesti.
Kakvi su izgledi za to da novim konkursom neka od televizija dobije nacionalnu frekvenciju?
Rano je da govorimo o novom konkursu, ali, ako ga bude, Savet će sprovesti kompletnu proceduru koja uključuje i glasanje. Ako neko dobije pet glasova, dobiće nacionalnu dozvolu.
Ko god to bio.
Nema komentara