Trubač Dejan Petrović: Kako sam spojio starke i opanke

autor: Nikolina Ilić 212 pregleda 0

Trubač koji je svojom muzikom podigao na noge najpoznatijeg producenta elektronske muzike Skrileksa (Skrillex), višestruki je osvajač svih nagrada na Saboru u Guči, a u oktobru u Novom Sadu Dejan Petrović je sa svojim Big bendom nastupao i na Oktobarfestu.
 

U vašoj višegodišnjoj karijeri nastupali ste na festivalima kao što su “Egzit-u” (Exit) i Guča, održali solistički koncert, koliko se to razlikuje od nastupa na Oktobarfestu?
 

- Hajde prvo da počnemo od Guče u kojoj smo na neki način već i domaćini i dugo godina sviramo, takmičili smo se i od 2010. pravimo koncerte tamo, ali Guča i Egzit su dva potpuno različita festivala. Ko god je bio u Guči i na Egzitu zna koliko se razlikuje publika, repertoar je potpuno drugačiji a što se tiče Oktobarfesta mi smo prošle godine prvi put nastupali, bilo je fenomenalno a večeras očekujem još bolju atmosferu. Naravno, Novosadski Oktobarfest ne može se uporediti sa onim u Nemačkoj. Bio sam tamo i to su prvo dve različite nacije i civilizacije i dve različite kulture. Mnogo se drugačija muzika sluša i svira tamo ali u svakom slučaju je lepo da i mi imamo ovakav festival piva, kobasica i pereca.
 

Oktobarfest odlikuje zvuk bavarske muzike i kulture, pa shodno tome i izvođači prilagđavaju svoj repertoar, da li vi ostajete dosledni sebi ili večeras očekujemo neko iznenađenje?
 

- Repertoar se menja shodno festivalu na kome sviramo. Recimo, u Guči ne sviramo “Du hast” tako isto ni na Oktobarfestu nećemo svirati neke pesme Miroslava Ilića na primer, ali svakako da uvek ostajemo dosledni sebi.
 

Poznato je da je truba u vašoj porodici četiri generacije za redom, sa 10 godina ste imali prvi nastup, koliko ste morali da se odričete svih zadovoljstava koja su vaši vršnjaci imali?
 

- Bukvalno sam sad sa menadžerom u putu razgovarao o tome kako već imamo zakazanu svirku za Božić, već jedanaestu godinu za redom. Danas smo dobili i ponudu za Badnje veče ali sam to odbio jer želim makar da ispoštujem podrodični praznik, jednom u godinu dana da budem sa familijom jer čovek ne može da zaradi sve pare ovog sveta a ja nisam materijalista. Prvenstveno volim ovaj posao i volim muziku a onda posle toga dolazi i zarada od koje živim, ali bilo je dosta odricanja. Ortaci u školi kada su igrali fudbal ja sam imao probu, vikend kad su provodili sa familijom ja sam bio na kojekakvim svadbama i rođendanima. Ali sve se to isplatilo.. Bilo koji posao, ako želite da se bavite profesionalno, zahteva to odricanje, na žalost je tako. Jedina stvar u ovom poslu koja je najteža je putovanje, ono iscrpi čoveka, bukvalno potoši svaki atom snage, ali opet kad se popnete na scenu i kad osetite tu energiju koju vam publika prenese, zaboravite to sve.
 

Da li imate ritual pred izlazak na scenu?
 

- Nemam nešto uobičajeno, uglanom ne volim da se izlažem ljudima. Imaš energetske vampire od ljudi koji jednostavno iscrpe sve iz tebe i onda kad treba da se popneš na scenu i daš sve od sebe zafali ti malo te energije. Ali u suštini, neki poseban ritual da imam, nemam. 
 

Prati vas epitet ambasadora trube, kolika je čast a kolika odgovornost nositi tu titulu? 
 

- I velika je čast a i odgovornost. Državni ambasadori budu 4 ili 8 godina i menjaju se, a ovo kada ti neko dodeli nosiš ceo život na leđima i gde god da odeš moraš dostojanstveno da je opravdaš. Njom predstavljaš sebe, svoju zemlju, orkestar i svoju muziku.
 

Kada se spomene truba, uglavnom su prva asocijacija čoček i kolo a onda se pojavi Dejan Petrović i spoji nespojivo. Spaja zvuk trube sa metal muzikom „Ramštjna“ (Remmstein), pop-rok notama legendarnog Stinga, pa čak i sa repom „Skaj Viklera“ (Sky Wikluh). Da li postoji nešto što vi ne možete?
 

- Sve može da se odsvira na trubi, ali postoje pesme koje jednostavno ne legnu. Dešavalo se kroz karijeru da nam se svidi neka pesma koju obradimo, ali koliko god da je radiš i koliko god da uložiš u nju to ne bude to, tako da postoje mnoge pesme od kojih smo odustali. Ali ove numere koje smo obradili su se stvarno jako dobro pokazale. Jednostavno tu je taj neki trn koji me je ceo život žuljao, kad sam bio klinac uvek me je nerviralo kad su ljudi govorili šta vi trubači svirate kola i čočeke i to je to. Kopkalo me je uvek da dokažem ljudima da truba može da svira sve, što sam i uspeo ili što sam davno rekao, uspeo sam da spojim starke i opanke. 
 

Jedan od najpoznatijih producenata elektronske muzike, Skrileks, prisustvovao je vašem nastupu i bio oduševljen. Šta vi mislite o tome?
 

- On je ozbiljno ime u svetu i što se tiče elektronske muzike i mimo toga je ozbiljna svetska faca i kad neko takav iskomentariše koncert to je zaista velika čast.
 

Vašu muziku slušaju osobe uzrazta od 3 do 103 godine i sa razlogom je prati epitet vanvremenske. Da li ste svesni da ste u eri turbo-folka uspeli da pomerite muzičke standarde u državi? 
 

- Svestan sam toga da sam napravio neki iskorak što se tiče muzike. Teško je izboriti se pored svog ovog neukusa koji se danas sluša, ali na žalost takvo je vreme došlo. Ja imam ćerku koja ima 12 godina i ne mogu da je držim pod staklenim zvonom.. Slušam često sa njom i pokušavam da razumem  ali nisam uspeo. Uz dužno poštovanje svih, pod ovim suncem ima mesta za svakoga ali mislim da će ta mladež da ode stramputicom. Smatram da se u pesmama gde se javno peva o kokainu, šitu, o kocki, lovi, o sponzorušama to ne može da izađe na dobro. Živimo u vreme rijaliti šoua u kojima svašta vidimo. U vreme mojih roditelja te žene koje se danas javno eksponiraju i postaju uzor mladim devojkama su se zvale kurve i narod se njih tada stideo. E danas većina dece gleda u te budale kao u ikone, mislim da se kompas negde izgubio. Ja nisam ni Bog ni sudija da bih sudio o njima, svako zna šta treba da radi i ja gledam samo da izvedem svoje dete na neki normalan put da postane normalan čovek sutra, pored svega ovog nenormalnog. Generalno mislim da će sve ovo debelo koštati naciju. Jednostavno da ćemo napraviti jedan veliki šljam od ljudi.
 

Da li ste nekada želeli da odustanete od svega?
 

- Kroz karijeru mi se desilo više psihičkih padova. Mnogo stvari se tu dešavalo. Kada mi je otac umro samo sam imao još veću želju da sviram i da nastavim tamo gde je on stao, tu nije bilo dileme iako su svi mislili da će biti. Bilo je tu raznih vetrova, od zabrane da nas ocenjuju u Guči zbog toga što nismo hteli da postanemo članovi političke stranke do maltretiranja po raznim privatnim feštama od ljudi koji su neostvareni u svom životu i koji dođu na veselje koji se napiju i krenu da se iživljavaju na konobaru i muzici. Ko nije radio sa pijanim ljudima ne zna šta je muka, verujte mi. 
 

Šta vas gura napred kada dođe do psihičkog pada? 
 

- Gura me muzika. To što volim da sviram. Ali guraju me i ljudi koji nas vole. Naravno da imaš ljude i koji te vole i koji te ne vole, to je sve normalno i onda kad dobiješ razne poruke podrške, kad ti neko da do znanja da mu značiš nešto u životu a nisu mu ni rod ni pomozi Bog, nego mu značiš zato što praviš muziku koja ih čini srećnim, to je ono što mene gura.
 

Kako nastaje muzika Big benda?

- To je nešto neobjašnjivo. Jednostavno se desi. Nakupi se u glavi i u duši raznih osećanja i onda to ispliva. Nekome isplivaju osećanja pa piše, slika, tuče se, a ja pravim muziku. Nekad se desi da smo na probi pa za 15 minuta nastane nova stvar, a nekada je to izuzetno složen proces.
 

I za kraj, ko je zapravo Dejan Petrović?
 

Dejan Petrović je jedan običan čovek koji živi u svom rodnom gradu, Užicu, ima svoju porodicu koju voli najviše na svetu, čovek koji iz dana u dan sve više voli mirniji život i prirodu. Volim muziku i ljude. Smatram da sam jako bogat čovek jer imam dosta kvalitetnih prijatelja širom cele Jugoslavije i sveta tako da,ne bih ja ništa menjao. Moj život je prelep, ja uživam u njemu. Čovek je bogat onoliko koliko mu je dovoljno da živi normalno, tako da ja ne želim avione i kamione već normalan život kako bih omogućio svom detetu pristojan život. Da se slušam na duga ljeta.

Nema komentara

Napišite komentar