Film „Branio sam Mladu Bosnu“ premijerno je prikazan pred novosadskom publikom 15. oktobra, a za „Univerzitetski odjek“ reditelj Srđan Koljević govori o važnosti obeležavanja stogodišnjice Sarajevskog atentata.
foto: novosti.rs
On takođe priča i o svom jedinstvenom načinu osvetljivanja ove teme kroz lik advokata, Rudolfa Cistlera.
Srđan Koljević široj je javnosti poznat po režiji filmova „Žena sa slomljenim nosem“, „Sivi kamion crvene boje“ kao i po scenarijima za film „Krugovi“, „Klopka“, „Nebeska udica“ i mnogi drugi. „Branio sam Mladu Bosnu“ jedini je filmski projekat kojim će se ove godine obežiti stogodišnjica Prvog svetskog rata, a ujedno i veoma emotivna priča o mladom advokatu koji je 1914. branio Gavrila Principa i mladobosance optužene za veleizdaju i ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Ove godine, povodom obeležavanja stogodišnjice rata, kulturna scena pokušala je da na brojne načine obeleži jublej, mahom razotkrivajući ličnost Gavrila Principa. U vašem filmu glavni lik je branilac madobosanca Rudolf Cistler. Kako ste došli na tu ideju?
Rudolf Cistler je zaboravljeni heroj. Divno je kada u istoriji otkrijete nekog takvog. Kada smo, na primer, u filmu „Krugovi“ počeli da se bavimo sudbinom Srđana Aleksića, to je takođe bila činjenica, a sada više nije tako. Za njegovo herojsko delo, sada hvala Bogu, znaju mnogi i vrednuju to onako kako dolikuje. I sa ovim filmom ista je priča. Jedan čovek je rizikovao sopstveni život zbog onoga u šta veruje da je univerzalno, da je ljudski ispravno, bez obzira na posledice. Uvek je zanimljivo sagledati priču iz ugla nekog nije pripadnik našeg naroda i ko nam nije blizak u tom smislu. Cistler je Austrijanac koji se rukovodi samo svojim ličnim individualnim moralom i to je najlepši način da ljudima ispričamo priču i da oni poveruju da je to zaista tako.
foto: blic.rs
Na kome je najveća društvena odgovornost pri obeležavanju ovakvih jubileja i upoznavanja sa nacionalnom istorijom uopšte?
Zaista smatram da je na svima nama ta odgovornost. Počevši od školstva pa nadalje, sve do pojedinaca koji treba da imaju svest o tome da su odgovorni. Probem je što se zaista malo ljudi osvrće na ovo i ispunjava svoju dužnost. Zato ne treba da čekamo na nekog, već da pokušavamo da svoje ideje i vizije sprovodimo korak po korak, uporno i bez odustajanja. Ja sam prvu verziju ove priče napisao još pre 20 godina i od tada sam skupljao materijal, tj. dokumente, koji su mi sve dublje osvetljavali nešto što je najbitnije, a to je ko su bili ti ljudi, kakve su bile ljudske dimenzije svih tih ličnosti, pre svega članova „Mlade Bosne“, ali i svih onih koji su bili u procesu suđenja nakon atentata. Što sam više otkrivao to me je tema sve više fascinirala. Problem je bio samo ukomponovati obilje filmskog materijala
Kako ste zadovoljni kvalitetom i načinom na koji su se ljudi iz sveta kulture bavili ovom temom?
Definitivno nisam zadovoljan. Teško da mogu da dam neki pozitivan komentar. To jeste bio težak i odgovoran posao, svako ko se odlučio da želi da učestvuje u ovako bitnoj stvari trebalo je da bude upoznat sa tim. Ja sam ovim filmom, zajedno sa ljudima uz sebe, preuzeo ogroman rizik i imam veliku sreću da se završilo na ovakav način. Mislim da više nikada u životu neću opet započeti ovakvu stvar, zato što u našem društvu ne postoji nikakva institucionalna podrška ovakoj vrsti projekta.
Čak i kada je u pitanju godišnjica?
Nažalost da, uprkos godišnjici. Kada je bilo vreme da počnemo sa snimanjem, još prošle godine u aprilu, tadašnja vlada nam je obećala brda i doline, pohvalila našu ideju i koncept , čime se sve završilo. No sada to više nije bitno. Mi smo u ovome uspeli nekako, ali mi je žao što se takva praksa ukorenila i što će u kulturi situacija ostati loša kada je finansijska podrška u pitanju. Ipak, ja sam svesno skočio u hladnu vodu, sa visoke stene, a kolege su mi govorile: „Slomićeš vrat! Kako možeš da tako važan projekat radiš u tako skučenim uslovima?“ Ali reakcije publike ovih dana, iskreni komentari i sjaj u očima čine da postanem svestan da je sve što samo radili vraćeno na najlepši mogući način.
foto: mondo.rs
Da li verujete u film kao medij koji može da utiče na svest pojedinca?
Naravno. Ako nam je pristup iskren i jednostavan možemo mnogo toga. Verujem u to oduvek, zato se i bavim filmom i uživam kada sam svedok neke pozitivne promene, ma koliko mala ili velika ona bila.
Na kraju filma istaknuta je zahvalnica Nadi Čubrilović, ćerki Veljka Čubrilovića koji je osuđen na vešanje. Na koji način je ona pomogla ovoj priči?
Nada Čubrilovič je ćerka Veljka i Jovanke Čubrilović koja je rođena 1914. godine. Još pre 20 godina, kada sam napravio prvu verziju ove priče kao diplomski rad kod mog profesora Slobodana Selenića, Nada je preko jedne od mojih profesorki čula za moju ideju. Preko profesorke Jezerkić je kontaktirala sa mnom i poslala mi pismo u kome mi je mnogo pomogla sa detaljima i novim informacijama. Dobio sam jedno fantastično svedočanstvo, kao i rukom pisana svedočenja i uspomene svoje majke Jovanke, tako da sam u tom momentu imao originalne zapise svedočenja mladobosanaca, beleške Rudolfa Cistlera i knjigu Lea Fefera, a kada to sklopite jedno sa drugim vi vidite istinu jer se koristite primarnim izjavama, a ne naknadnim tumačenjima. Na taj način uočavate ljudsku istinu, ljudsku stranu pre svega, i to je ono na šta ljudi uvek reaguju.
Nema komentara