Trule daske na pozorišnoj, kao i na celokupnoj kulturnoj sceni, posledica su opšteg truleža u našoj zemlji, smatra naš poznati glumac i pozorišni reditelj Radoslav Milenković i pesimistično najavljuje da se u 2015.godini ništa neće promeniti, odnosno da „trule daske niko neće pokušati da renovira“.
Televizijsku i filmsku publiku ime Radoslav Milenković prvenstveno asocira na Raku iz serije „Vratiće se rode“, a onda i na filmove „Smrt čoveka na Balkanu“, „Led“, „Sedam i po“, „Beogradski fantom“... Sa druge strane, ljubitelji pozorišta njegovo ime nesumnjivo povezuju sa monodramom „Naši dani“, koju je Milenković do sada izveo oko 1500 puta i za koju je nagrađen „Zlatnom kolajnom publike“, a isto tako i sa predstavama koje je režirao poput „Nesporazum“, „Ujež“, „Staklena menažerija“, „Gospođa ministarka“… Milenković trenutno radi na predstavi „Rodoljubac“ Milovana Vitezovića, čiju režiju potpisuje Nebojša Bradić, a premijerno će biti izvedena krajem januara u „Zvezdara teatru“. U pitanju je priča o Jovanu Steriji Popoviću, o njegovim poslednjim danima, o njegovom suočavanju sa ocem Sterijom koji mu je bio inspiracija za lik Kir Janje i sa Tomom Vučićem koji ga je prognao iz Srbije. „Dakle, „Rodoljupci“ su priča o dubokim psihološkim traumama i fantomima prošlosti, ali i o cenzuri, o autocenzuri", pojašnjava Radoslav Milenković za Univerzitetski odjek.
Povod za razgovor sa Milenkovićem bilo je njegovo učešće u panel diskusiji pod nazivom „Trule daske:Bog te video”, organizovane krajem prošle godine u okviru studentskog mini-festivala kulture „In a rilejšnšip vit KULTURA-PODELI KULTURU“, gde je analizirao stanje na domaćoj kulturnoj sceni.
Naziv tribine na kojoj ste nedavno gostovali bio je „Trule daske: Bog te video“. Kada su daske počele da trule i koliko su trule?
Trule daske su, po mom mišljenju, pitanje truleža u državi. Ja tako vidim i stanje u kulturi, kao posledicu truleži, više nego kao znak da je pozorište samo po sebi iznutra trulo. Ono je trulo isto koliko i država, i na isti način. Osnivači i vlasnici nas teraju da želimo da pozorište bude i umetnost i da bude komercijalno, i festivalski uspešno, i kod kritike jako cenjeno i ekskluzivno, a da pritom bude jako popularno. To ne može. Nažalost, mi kao pozorišna sredina nemamo dovoljan broj pozorišta i nemamo dovoljno jasnu repertoarsku, čak ni estetsku identifikaciju raznih pozorišta. Tako se događa da se u svakom pozorištu igraju i novi komadi i postdrama, i postmoderna, i klasika, i klasika na nov način, i lektira i bulevari. Otuda sva naša pozorišta pomalo ili pomnogo liče jedno na drugo. Boreći se za opstanak, naša pozorišta zaboravljaju na to ko su i pokušavaju da budu od svega po malo – za svakog po nešto. Pristaju da budu svako.
U nacrtu Zakona o kulturi izostavljeni su balet i kinematografija. Na šta ukazuje ova „slučajnost“?
Da balet nemamo po nacrtu Zakona, to je naprosto debilno. To je tako neznalački da ja to ne mogu ni da komentarišem. Balet je jedna izuzetna umetnost, svetska, ekskluzivna, naporna… Veoma je teško da napraviš jednog baletana. Ja ne razumem takav zakon. A kinematografija? Nećemo imati kinematografiju, nego šta ćemo imati audio-vizuelnu umetnost? Pa treba da imamo audio-vizuelnu umetnost, ali to je nešto drugo, to je potpuno druga disciplina. To je samo dokaz da onaj ko je to pisao nema pojma šta je napisao. On samo zna šta bi hteo, nema svest o tome šta je pre njega bilo, na čemu to počiva. Užas, užas…
Na samom kraju predstave „Gospođa ministarka“, koju ste postavili početkom 2014. godine u Srpskom narodnom pozorištu, Živka ministarka upozorava rečima: „Nemojte se smejati, sve ćete vi zaboraviti, a ja ću se vratiti.“. Jesmo li zaboravili? Koliko je slabo nacionalno pamćenje?
Morao bih sada da budem neki veliki stručnjak za geopolitičke strategije, teorije zavere i ostale NATO, CIA, vatikansko-pacovske kanale, a ja stvarno to nisam. Ako Ivica Dačić može ponovo da se pojavi, mislim da tako i Živka ministarka može ponovo da se pojavi. Danas svako čija je politika nedvosmisleno i dokazano propala, može ponovo da se pojavi. To je pitanje samovolje koju politika, politička moć u stvari, ima i demonstrira. Vidite, taj kraj je Nušić napisao, nismo mi tu ništa dodali, nego se naše vreme učitalo u Nušića. Tako je to sa velikim piscima, svi se „zapljunu“ kod Nušića, kod Domanovića, kod Sterije. Biće to još gore... Biće to još gore. Biće sigurno još gore.
Dok Živka ministarka radi na samopromociji i prilagođavanju elitnim društvenim krugovima, šta za to vreme radi gospodin ministar?
Nušićeva Živka Popović je jedna priprosta, umišljena žena, okružena uglavnom familijom i sitnim parazitima koji gledaju da se očešu i da dobiju neku malu privilegiju i korist. A u našim danima, svedoci smo da su takvi kao Živka ministarka, postali i ministri i državi sekretari i hiljade i hiljade poznatih i aninomnih partijskih kadrova. Po tome je naše vreme mnogo gore, mnogo banalnije, prostački je stiglo dotle da više nisu u pitanju žene ministara, već ministri i aparatčici lično. To je mnogo strašnije.
Vaša monodrama „Naši dani“, u kojoj igrate čak 36 likova, nastala je dramatizacijom Disovih pesama i Domanovićevih satiričnih pripovedaka. Upoređujući sa Domanovićevom pripovetkom „Vođa“, kolika je naša želja za vođom?
Mislim da to nije želja za vođom, nego je to osuđenost na vođu. Naš je vođa samozvani vođa. Naš vođa nije nikakav željeni, izabrani vođa. Domanovićev vođa je jedan slep čovek koji ne traži da bude vođa nego ga umole, jedva ga nagovore. On, ako ćemo pravo, prosto ni sam ne veruje da njega tako slepog žele za vođu, da niko ne shvata da je on, zapravo, slep. A ovaj vođa danas je sve učinio da bude vođa, ovaj vođa je izdao svog duhovnog oca, svog političkog oca, svog idola u svakom smislu, svog vođu ne bi li postao vođa. U Domanovićevoj fantazmagoriji ima jedna divna okolnost, a to je da on pokaže štapom, i svi pođu za njim, i svi se strovale u ambis, a jedino vođa izađe neozleđen. Mislim da ovde niko neće izaći neozleđen. Nema zaštite ni božje milosti. Ne možemo se praviti da nije bilo to što je bilo. Sve je bilo, i devedesete i svaki dan koji smo proživeli je neporecivo bio, i bio je baš takav kakav je bio. To što se Vučić sada dokopao situacije da je politički koristan nekome, a naročito sebi, to ništa ne znači. To ne znači da nije bilo ono što je bilo.
Mislite li da postoji mogućnost renoviranja „Trulih dasaka“ u 2015. godini?
U smislu društvene klime, politike, ekonomske situacije, kulture!? Ne, ništa se neće promeniti. Daske niko neće pokušati da renovira. Sve je uterano u disciplinu i sistem, od toga da svi odgovorni saopštavaju kako nema para za produkciju, a da niko od svih tih pametnjakovića i ne pomišlja da da, na primer, ostavku. Kako bi ove daske ozdravile i kojim daskama da renoviraš trule daske kad, na primer, pozorišta ne smeju da zaposle mlade glumce?!
Nema komentara